Реч и мисао

165 ГОДИНА ОД НАРОДНОГ ПОКРЕТА СРБА 1848-49.

Уважена господо професори, поштовани суграђани, чланови Друштва!

Вечерас, 14. јуна 2013. говоримо о догађајима који су се збили пре 165 година. Говоримо о Народном покрету Срба у Аустрији 1848, који је „био део европске социјалне и политичке револуције, а на своме простору и наглашени национални покрет“.

Сутра, 15. јуна 2013, навршава се 165 година од како је генерал, ратни и политички вођа Срба 1848-9, „вожд“ Георгије Ђорђе Стратимировић паробродом из Сремских Карловаца са 500 Срба стигао у Тител. „Вожд“ се у Тителу докопао ратних залиха, и цео Шајкашки батаљон, који се дотле колебао, превео на страну устаника. Војна 1848. за Шајкаше и остале Србе је отпочела.

Титтелско српско-руско друштво се вечерашњом трибином намерило да обележи годишњицу овог догађаја и српске револуционарне 1848-9. године у време када покрајинска администрација обележава 250 година од оснивања Шајкашког батаљона.У Друштву сматрају да је Шајкашки батаљон у историји Титела важан догађај, али и да је револуционарна 1848-9. у историјском смислу, из данашње перспективе важнија. Хтели смо да то кажемо и вама, а посебно некима другима. У програму и календару манифестација у оквиру обележавања 250. годишњице Шајкашког батаљона није предвиђен осврт или какав други садржај посебно посвећен Српском народном покрету из 1848-49. године. Додуше, да будем тачан, предвидели су представљање књиге Централни органи управе у време револуције 1848-49. године докторке Љубинке Кркљуш, наше комшинице из суседног Шајкаша.

Исто тако, нису се сетили ни 150. годишњице Народног покрета Срба или им није била важна, али ју је обележило, данас непостојеће, Друштво пријатеља Титела издавањем књиге Читуља Тителског брега 1848-1849, чији је аутор моја маленкост. О књизи, њеном садржају, значају и значењу нећу говорити, већ ће ми част и задовољство бити што ће то учинити наш гост, врли професор др Предраг Ј. Марковић.

Историја настанка ове књиге је занимљива колико и сама књига. Идеја за писањем родила се у Друштву пријатеља Титела, а највише заслугом Лазе Чурчића, Матичиног библиотекара у пензији. Он, овновремени директор Архива Војводине Павле Станојевић и блаженопочивши Љубисав Андрић оцењивали су рукопис књиге и препоручили ју за штампање. али, тако није мислио оновремени фронтмен групе принудне управе Титела, који је био и директор тителске штампарије. Те 1998. Друштво пријатеља Титела је локалним властима упутило молбу са захтевом да финансирају издавање књиге. Одговорено је писаним актом да одобравају 3000 (оновремених) динара уз услов да њихова комисија или ко већ „изврши цензуру“. Био је то смешан услов. Али шта се друго и могло очекивати од кумровачког ђака! Наравно, да нисам дозволио. Елем, књига је штампана тек четири године касније, уз свесрдну помоћ Лазе Кузманова, Титељанина на раду у Покрајини. Зато на књизи стоје две године – 1998. када је књига била припремљена за штампу и 2002. када је штампана у истој оној, тителској штампарији.

Први редови књиге говоре о осећањима која су ме пратила све време рада на њој. Цитирам: “ ‘Историју пишу победници!’. Ово што сам ја сачинио није историја. Док сам писао Читуљу мученицима српског Народног покрета 1848-9. осећао сам се мучеником, а не победником. То осећање ме је пратило све време трагања за подацима о трагичним временима из прошлости српског народа са ове стране Дунава и САве. Грађа која је пред читаоцима сређена је и обрађена у мери колико су ми допуштале способности и могућности. Сада када је Читуља готова осећам се победником“.

А зашто је 1848. важна за српски народ? Зато што је идеја о српској аутономији у оквиру хабзбуршке монархије остварена на Мајској скупштини 1848., када је проглашено Војводство Србија. Дакле, аутономија Војводине води своје корене не од 1918, нити 1945, већ од 1848. године.

Остварење идеје о Српској Војводини праћено је српским жртвама. Пред почетак рата, 1847, у у Шајкашкој је живео 31.151 становник. годину дана по завршетку ратног сукоба, по попису из 1850, Шајкашка је имала 23.438 житеља. У времену ратан из Шајкашке је нестало 7.713. особа, или, 23 одсто мање становника. За 1.511 ратних жртава, војника Народне и Книћанинове војске и избеглица идентитет је познат. Они су уписани у Читуљу Тителског брега 1848-1849. У књизи су и именаизбеглица које нису страдале, а исписане су из матичних књига рођених и венчаних СПЦ. Рачуна с да је после пролећне офанзиве мађарске војске из Бачке и Баната 30 до 40 хиљада српског живља преко Срема пребегло у Кнежевину Србију, а исто толико становника Потисја и Шајкашке је добегло на Тителски брег.Верује се да је укупно око 60.000 Бачвана избегло. Ако се зна да је 1846. у Бачкој епархији живело 124.000 православних душа, онда рачуница говори да је сваки други Бачванин напустио своје огњиште.

Оцењивачи рукописа Читуље су у Тителу на Ивањдан 1998. записали: „Ратовања 1848-9. и неколико година потом осиромашили су свет и онемогућили су да бар понеки рођаци подигну надгробне споменике најближима. Између 1848. и 1851. на гробљима у Банату и Бачкој нема надгробних споменика. Већ 150 година нико и нигде није подигао споменик толиким несрећницима. Великим и надасве пажљивим трудом Драгана Колака сада се бар знају имена оних који су изгубили животе на Тителском брегу и знају се места из којих су они стигли на њега. Колак им је начинио вечни помен. Учаинио је то овом књигом под насловом: Читуља Тителског брега 1848-1849, онако како се то одувек чинило у српским православним црквама и домаћинским кућама. Да би показао бра приблжни обим избеглица и ратника на Тителсом брегу 1848-9, Драган Колак је прегледао и књиге венчаних и рођених и из њих прибележио  имена избеглица и ратника. Сви су они већ давно покојници и, с разлогом, ушли су у ову Читуљу да сведоче о времену које није за заборав. Књига је уистину споменик погинулим и умрлим. Њоме се аутор одужио унесрећенима уместо свих грађана овог краја у последњих сто и педесет година. Оцењивачи ове књиге награђени су тиме што су у могућности да јој одшкрину врата у вечност“.

На крају важно је да истакнем да је ово друго јавно „читање“ Читуље Тителског брега са уваженим гостима, чиме сам почаствован. Прву част ми је учинио покојни академик Славко Гавриловић, најбољи зналац историје Срба у Хабзбуршкој монархији. И да поновим: свако читање Читуље је помен учесницима Народног покрета 1848-9. са Тителског брега.

И сасвим на крају, да са дужним поштовањем прочитам имена првих међу важнима, посебно Титељана: Јован Блануша, народни мајор; Сава Давидовац, пуковник; Аврам Ђукић, генерал и историчар Шајкашког батаљона; Васил Јовановић Чича, народни официр; Зарија Јовановић Чича, народни пуковник; Јован Стефановић Виловски, командант и народни официр; Стеван Петрович Книћанин, Станојло Петровић и Миливоје Петровић Блазнавац, команданти добровољаца из Кнежевине Србије. Ђорђу Стратимировићу, „вожду“ Народног покрета; Михајлу Крестићу, члану делегације на Скупштини Срба у Пешти марта 1848. из Титела, члану Главног одбора Покрета и комесару, осниваћу прве земљорадничке задруге у Срба уопште, који је одлучујуће допринео победи Лазе Костића на изборима за посланике у Пешти; Светозару Милетићу, централној фигури Народног покрета у Шајкашкој, Јожеву Тиму, тителском среском лекару и историчару Српског народног покрета, Друштво пријатеља Титела и Скупштина општине Тителодужили су се тако што су њихова имена дали улицама у Тителу.

Њима вечнаја памјат, а вама поштовани посетиоци хвала!

(У Тителу, 14. јуна 2013. уводна беседа Драгана Колака на обележавању годишњице Српског народног покрета 1848-9. у присуству гостију проф. др-а Момчила Павловића и проф. др-а Предрага Ј. Марковића у Плавој сали суда)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *