Укосо

1998.

Добро је знано и говори се како смо забораван народ. Ето, освануо је Митровдан у Тителу, јесени 1998, без знамења и помена. Да подсетим: на Митровдан, 26. октобра (8. новембра по новом казивању времена) пре 80 година у Тител је ушла српска војска. Четиридана касније проглашено је у Новом Саду непосредно уједињење Војводине[ Барање, Бачке, Баната и Срема] са Србијом.

Године 1998, у незагрејаној сали, док су промицале „живе слике“ никоме није могло пасти на памет да су Титељани још пре 85 година, у за оно време модерној сали „Аполо“ гледали мози (биоскоп).

године 1998. навршило се 125 година од како су Шајкаши у Тителу, у брилијантној победи изабрали песника Лазу Костићасеби за посланика. Исте године, на испраћају победника умро је у Вилову, од радости Михајло Крестић, најистакнутија личност у историји привредног и политичког живота оновременог Титела. Он је пре 130 година основао Тителску земљоделску задругу, најстарију српску земљорадничку задругу уопште.

После 110 година постојања, од 1763 до 1873, није знано ко се и да ли се ико икада у протеклој 125. години сетио када је укинут Шајкашки батаљон. Шајкаши у Тителу се тога нису сетили!

Павле Зорић и супруга му Драгиња, рођена сестра Светозара Милетића, добили су пре 145 година сина Светозара, потоњег професора Универзитета у Београду и првог професора машинства на његовом Техничком факултету, данас Машинском факултету.Његова старија сестра Милева, учитељица, била је удата за Миту, Димитрија Петровића и добила од деце Надежду пре 125 година, сликарку, и сина Растка пре 100 година, књижевника. Нико у Тителу од надлежних није обележио њихове годишњице рођења.

Ни најкрупнији догађај у новијој историји Срба и Шајкаша од пре 150 година, Народни покрет 1848-9, није завредео у Тителу пажњу.

Опрости нам, Боже, можда не знамо шта чинимо. И када бележимо и када се сећамо, чинимо то или стидљиво или погрешно. Нјачешће и једно и друго. И „горе“ и овде, међу нама.

Дневник је објавио вест да је у Тителу обележен Дан оснивања Прве пролетерске бригаде, разуме се, 22. децембра. Дедијер и, недавно, Политика писали су да је бригада основана 21. децембра и да је Броз, после свађе са Совјетима, померио датум да не би славио Стаљинов рођендан.

Прошло је 55 година од дана оснивања Републике Југославије, 29. новембра 1943, у Јајцу. Учили су нас то, и знамо то. Данас нам објашњавају како обележавамо 29. новембар, дан када је 1945. укинута монархија у Југославији. Два дана касније обележили су они „горе“ и 80 година од „васпостављања“ Југославије, оне, Краљевине.

Стони календар, којегде по тителским канцеларијама стидљиво подсећа да је тителска штампарија напунила 40 година. Штампарија је у Тителу почела са радом још далеке 1892. године. Национализована је пре 50 година, а потом однета са срезом у Жабаљ. Онде је стајала у неком дворишту, није радила, јер су штампари отишли у Нови Сад. Из Жабља је враћена у Тител, када је срез прешао у Нови Сад, и онде је стајала заборављена, све док није дошао Пишта Нађ, пре 40 година.

Да свако ради на своју руку пример је и помен поубијаним о Рацији. Може ли се свештенику Парабућском, црквењаку Недељку Аврамовом,Чикици, и појцу Милану Јовановићу, књижару и последњем власнику штампарије пред Други светски рат, давати помен ван цркве? Жртве Рације нису безимене. Могу ли се они делити? О Рацији су убијени и МикаСтефановић, пензионисани аустријски капетан, а после Првог светског рата и жандармеријск капетан у Краљевини Југославији, као и један командир тителске локалне полиције пре Првог светског рата.

Председавајући на једном скупу рече недавно да „план рада у наредном периоду“ предвиђа „неговање традиција наше револуције и обележавањедатума“. Пљивији слушалац (са осећањем за језик) могао је да закључи како постоји „наша“ и „ваша“ револуција и „наши“ и „ваши“ датуми. А скуп је био заједнички, без подела.

Генерације што долазе у наредних педесет година обележаваће, такође, „своје“ датуме, јер је лични пример у васпитању најснажније средство. Заборавиће и „нас“ и „наше“ датуме. Историја ће почињати од њих.

Сатова са сказаљкама је све мање. И оне на часовницима обеју тителских цркава, и православне и католичке, стале су.

И датуме показују сатови слабо. Авреме тече… Неумољиво. Истиче. Тика-така, тик-так.

(Из: Тител данас, број 012-013, год. 3, 31. децембар 1998.)

П.С. Овај број је забрањен за штампање у време принудне управе у Општини Тител. Одлуком Владе Републике Србије од 9. јула 1998. године Општинско веће (владу) чинили су: Бошко Којић (СПС) председник и директор Штампарије „Графика“, Марко Ђурић (СРС), потпредседник, чланови Маринко Ћутић (СРС), Стојан Багић (СРС), Светозар Иконов (ЈУЛ), Марко Тица (ЈУЛ), Миле Прокин (ЈУЛ), Драги Марковић (СПС) и Урош Тгелтија (СПС). Овај број је штмпан пет година касније, као подлистак новом броју Титела Данас од 20. децембра 2003. године, који су уредили Драган Колак и Лаза Чурчић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *