alas-titel
(Свако) дневник

Алас

Алас је позајмљеница из мађарског језика која се одомаћила код нас и значи рибар или риболовац. У Тителу је то и назив, првенствено, рибљег ресторана на обали Тисе. Говорило се да је некада у Тиси било више рибе него воде. Било је онда и више аласа него данас. Тителски аласи градили су куће уз реку под Брегом, у данашњим улицама Рибарска и Потиска страна. На сутоку ових двеју улица, на десној обали Тисе сместио се ресторан именом Алас. Право место за рибљи ресторан. Одабрано је почетком 60-их година прошлога века. Саградио га је кафеџија Брашко. Касније, њиме је газдовало Друштвено предузеће „Црвена звезда“. Имао је две сале – свечану и за свакодневне посете. И, летњу терасу с погледом на реку и ушће Бегеја у Тису.

Свој први тителски ручак појео сам у Аласу, има томе већ 43 године. Ручао сам меса са роштиља, а не рибу. Њу је јео мој друг из Зрењанина Стевица Арацки. Послужио нас је конобар Цвеле.

Алас је постао надалеко познат. Био је престижно место и за Титељане и за њихове госте. Захваљујући непревазиђеном шефу ресторана Срђи Тићаку. Онде су се окупљали и стари и млади љубитељи рибе, вина и тамбураша. Свирали су и „забавњаци“ из вокално-инструменталног састава ВИС „Хирошима експрес“, али и други.

Поред многих, радо виђен и редован гост био је Цвета Шапурина, бечкеречки адвокат и зрењанинска фаца, са својим друштвом. Рођак Алексе Мркаловог из Титела и велики пријатељ Срђе Тићака.

Златно доба“ Аласа трајало је до доласка демократије. А, онда су кола кренула низбрдо. Дошле су „године расплета“ и нове „године које су појели скакавци“. У то доба почела је да се гаси Ц. звезда, Слогу су разграђивали, Победу преобраћали у пораз, Будућност су млели… Алас се још копрцао као риба на сувом. Онда су два Београђанина с коренима у Тителу нудила да од Аласа направе место са угоститељско-туристичким и културним садржајима. Да Београђане доводе лађом у Тител, као некада пре. Али, авај! Локалним „оцима“ то није одговарало. Сужених видика, тражили су човека из свога атара, којег нису имали. Коначно, дошао је трговац из комшилука и од Звезде купио Алас. Ресторан је постао чарда. Чарда је радила неко време и дошло је доба да се проширује. Пројектант је замисао нацртао, газда порушио чарду, кренуо да гради ново… И, ни макац! У све се умешао бата бирократа. Више од годину дана на месту Аласа само нови темељи, стубови, на тераси грађевински материјал…

Зашто у Тителу ништа не иде како је Бог рекао? И шта би могао рећи после фајронта? Лаку ноћ! Наравно! Остало је аласка прича.

‘Ајде здраво!

П(ост) С(криптум):

Свако од нас Алас добро знаде,

Јер смо у њем’ вина пили бела,

Били момци и девојке младе…

Давно беше, сад се приповеда!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *