Записи

БЕСЕДА НА МИТРОВДАН 2018. – ДАН ОПШТИНЕ ТИТЕЛ

Поштовани гости, часни оци, уважени суграђани, даме и господо!

Данас нам је диван дан, стоти Митровдан општине Тител у земљи Србији!

Имам пријатну дужност, а посебно – задовољство, што могу, у години када прослављамо стоти рођендан Титела у Србији и најмање 923 године његовог имендана, да вам представим брошуру, може се рећи споменицу, „Општина Тител 1918 – 2018.“ објављену поводом обележавања стогодишњице присаједињења Срема, Барање, Бачке и Баната Краљевини Србији. Као члан Одбора за обележавање јубилеја имао сам потребу да урадимо нешто друкчије од других локалних самоуправа у Покрајини. Да буде само наше. Уз подршку Одбора и општине Тител верујем да сам успео. Задовољство је тим веће што ће брошура ући у 1.400 домова, а свако читање је помен за око милион и двеста педесет хиљада жртава које је Србија уградила у СХС творевину, данас развалину – већ скоро 30 година.

Ово је мало слово о Великом рату. Највећем ратном сукобу у историји човечанства до тада, са нагласком на улогу Титела и Титељана у њему. Рат се догодио, јер је незадовољним потомцима риђобрадог Фридриха Барбаросе био потребан нови крсташки поход на исток – Drang nach Osten. Познато је да се на том путу, као и много година и векова раније, и данас – налази Србија. Требало ју је сатрти. Требало је да буде гробље на путу њихове славе. План за продор на исток германски стратези направили су много раније. Дакле, рата би било и да није било Србије. Ратничке игре у околини Сарајева, јуна 1914, биле су део тог плана. Наследник бечког царског стола, надвојвода Франц Фердинанд дошао је да надгледа игре, баш на Видовдан, шепурећи се и пркосећи. Задовољство да тај „танго смрти“ одигра до краја ускратио му је младобосански Србин из Херцеговине Гаврило Принцип.

Аустроугарски великодостојници као да су ово једва чекали, па су депешом упутили Србији ултиматум са захтевима које ниједна слободна и нормална држава не би могла да прихвати. А, Србија је, управо, таква и била. За српски одговор на „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој“, аутор ултиматума гроф Александер фон Мусулин, много касније писао је да је то био „најсјајнији образац дипломатске вештине“ који он уопште познаје.

Војна је отпочела 28. јула 1914. Лекцију коју им је на почетку одржала српска војска, генерал Поћорек и његови саборци научили су тек када су на Церу, Колубари, Дрини и Легету у Срему добили по туру. Али, авај, у јесен 1915, на Србију је са три стране ударила четири пута силнија војска од српске. Освете ради. Пре свега. Из окупиране Србије, српској влади и српској војсци са масом народа једини спас је био пут – тамо далеко где лимун цвета жут. Преко албанских гудура и мочвара, до драчке луке где су их чекале лађе француске. Да их превезу на Крф и у Бизерту.

Пред Крфом, стајале су галије царске, док се опело гордо држаше над светом водом Јонског мора, над „плавом гробницом“. Онде, на дно плаве морске пучине бацани су лешеви српских војника и цивила умрлих после албанске голготе. Јер, на острву смрти, Видо, више није било места за преминуле… Преживели ратници, после опоравка, већ у лето 1916., борили су се на Солунском фронту.

Прошао је читав век од пробоја Солунског фронта, од оног “праскозорја 15. септембра када се све претворило у ватру, бомбу, крв…“. Век од када се са Солуна огласило „посмртно звоно за Аустроугарску“. Онда, више ништа није могло да заустави српске ратнике. Они су „ишли напред као торнадо“, говорио је Франше д’Епере. Прометеји наде су за само 45 дана, предвођени војводом Петром Бојовићем, стигли у Београд и Прва српска армија протерала је непријатеља из престонице Србије.

А наде и жеље српског становништва северно од Саве, Драве и Дунава почеле су да се остварују када је српска победоносна војска, после ослобођења Београда, прешла на леве обале ових река. Колико су духа и одушевљења за велику народну мисао имали Срби „пречани“ и други добровољци у спрској војсци показали су Кајмакчалан и Добро поље. Сву своју снагу, полет и ударност испољили су у пробоју фронта и у потери за Бугарима, Аустроугарима, Германима, журећи својим домовима, у слободу. Титељани и остали Шајкаши у борби за народ и слободу стигоше у домове своје на Митровдан, 8. новембра 1918.

А када су топови умукли, српски политички посленици ослонили су се на учешће добровољаца „пречана“ у ослободилачком походу, те су у Руми 24. и Новом Саду 25. новембра одлучили да се Срем, Барања, Бачка и Банат непосредно присаједине Краљевини Србији. Не Војводина, како се данас погрешно интерпретира. У име наше данашње општине одлучивали су Милан Дамјанов из Вилова, Тома Радукин и Јован Јоканић из Гардиноваца, Сава Ненин из Лока, Рада Петаков, Каменко Томић и Вељко Јуришин из Мошорина, Емил Степанов, др Бошко Ђурђев и Филип Прокин из Титела и из Шајкаша Владислав Алексић и Војин Пауновић. После је 1. децембара 1918. у Београду проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца са династијом Карађорђевића на челу.

Ваља се подсетити да су дични Шајкаши подижући 1936. споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу у Тителу, на тргу, у парку којег више нема, заправо исказали захвалност свим српским ратницима и другим учесницима рата на страни победника. Истом пригодом одужили су се Шајкаши и својим славним прецима, песницима Лукијану Мушицком и Лази Костићу, најбољем српском министру финансија свих времена Лази Пачуу и највећем сину Шајкашке Светозару Милетићу, постављањем на споменику испод краљеве бисте барељефа са њиховим ликовима. Умели су Титељани да се одуже и погинулим, помрлим и живим добровољцима из свог места, постављањем спомен-плоче на храм СПЦ у Тителу. Од 1941. нема споменика, а нема ни спомен-плоче. Скинута је и табла са називом Добровољачке улице. Спомен плоча 77 година чека на повратак. На букет свежих ружа. О споменику краљу Ујединитељу мук. Само је на предлог Друштва пријатеља Титела 2001. улици враћен стари назив. У Тителу је исте године једна улица понела име славодобитника две Карађорђеве звезде, два Ордена Милоша Обилића, руског Крста Свете Ане, Албанске споменице и много других мирнодопских одликовања, учесника оба светска рата, заточеника и жртве концлогора у Оснабрику, добровољца Радивоја Раде Јеловца.

Поштовани пријатељи!

Дужност нам је да негујемо културу памћења и културу сећања, да негујемо слободарске традиције српског и других слободољубивих народа који са њим живе. Дужни смо да сачувамо спомен на добровољце и друге ратнике. На њихова дела. Ова спомен-брошура је наша мала захвалност за њихов велики допринос ослобођењу Србије и њихове Шајкашке. Онај ко не зна да учи, а онај који зна да не заборавља. Можда је брошури и највећа вредност списак са именима добровољаца из наше општине, који није коначан. Већ данас, постојећи допуњујем именом Тоше Јаковљева, добровољца из Мошорина, који погину 1915. године. Дужност нам је да и даље прикупљамо грађу о добровољцима, јер „им је историја доделила часну улогу да одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима, остану непресупни извор љубави и оданости према родној груди.“

Добровољцима и другим ратницима вечнаја памјат, а нама, потомцима и поштоваоцима: Срећан Дан општине Тител.

На многаја љета!

У Тителу, на Митровдан 2018. Драган Колак

ву беседу нисам одржао, пошто на захтев уредника програма нисам успео да скратим говор „на најмању могућу меру, од 3 до 5 минута“. Одлучио сам да не учествујем у програму како мојих „9 минута славе“ не би реметили укупно време приредбе.)

One Reply to “БЕСЕДА НА МИТРОВДАН 2018. – ДАН ОПШТИНЕ ТИТЕЛ

  1. uzivala sam na sajtu Dragana Kolaka, znajuci i za knjiguTITELSKI BIOGRAFSKI RECNK, I za CITULJU TITELSKOG BREGA, a i mnoge druge tekstove vezane za Titel i o0kolinu, mogu da zakljucim da svi zivi znameniti titeljani i oni koji se tako osecaju treba da se sakriju u misiju rupu pred dodjosem /kakp vojvodjani vole da kazu/ Draganom Kolakom, koji je predano i s ljubavlju tragao ya podacim tragicno preminulim mucenicima ovog kraja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *