Записи

БИОСКОП У ТИТЕЛУ

Услови за приказивање филмова у Тителу створени су тек пошто је град 1910. добио електричну централу. Прве филмове приказивали су путујући власници апарата за пројектовање филмова. Они су слично путујућим позоришним трупама, циркуским дружинама и опсенарима обилазили градове и села и приказивали филмове. Власник је носио апарат за пројектовање и филмскуе траке, те разапињао екран по дворанама или шаторима и уз, на свој начин, духовите коментаре приказивао филмове.

Прво гостовање путујућег биоскопа које је забележено у Тителу био је биоскоп извесног Теплија. Он је гостовао у Тителу септембра 1911. године. Људи који су одвајкада живели од забављања гледалаца, најчешће су рачунали на мали свет који је одувек живео од мало хлеба и мало циркуса. Том свету они су нудили, најчешће, помало илузија и опсена, недостижног и тајанственог. Путујући приказивачи филмова обилато су се користили филмом, који је спочетка био сензација и чудо. Некако такав је морао бити и онај Тепли који је  1911. донео филм у Тител. Следеће године филмове у Тителу је приказивао извесни Рети. Забележено је да их је приказивао поред Тисе, али се не зна да ли на отвореном или не. Трећи приказивач филмова у Тителу није био од путујућих. Тител је добио стални биоскоп 1913. године. За њега је сазидана нова зграда на Главној улици изнад спуста са десне стране. Биће да је, по уледу на новосадски биоскоп, назван Аполо. Не зна се ко је био власник. Биоскоп је радио од јесени до пролећа, а сала је била загревана. Сала је имала партер и ложе. Партер је био подељен на три дела. Најскупље улазнице су биле за ложе, а најјефтиније испред екрана, намењене деци.

Између два светска рата власници биоскопа су били Ноненмахер и син (трговци) и Цинт (вуновлачар). Биоскоп је имао само један апарат за емитовање филмова, па је било пауза приликом замене котура са филмском траком. Баш како је то било и у последње две деценије 20. века. Приказивање немих филмова пратила је уживо музика на пијанину. У време немих филмова гледали су Титељани и ране Чаплинове филмове. Када је дошло време звучних филмова упознали су они филмове Клерка Гебла, Грете Гарбо, Бет Дејвис и друге. Први филм у боји приказан у Тителу био је амерички филм Том Сојер. Између два рата ученицима је било забрањено да сами иду у биоскоп. Могли су да иду само са родитељима, али уз претходно одобрење школе. Иначе, колетивно су гледали филмове за које се држало да ће помоћи образовању и педагошком васпитању.

Током Другог светског рата приказивани су немачки и мађарски филмови. Немачки су били претежно политичка и ратна пропаганда. Тителски Немци најмасовније су гледали антијеврејски филм Јеврејин Зис. Мађарски филмови су били претежно забавне љупке приче.

После Другог светског рата совјетски филмови чинили су највећи део репертоара. Њима су се после домаћег филма Славица касније придружили и остали домаћи филмови, који су стекли највише публике. Најпопуларнији филмови међу Титељанима били су они у којима су играли Бата Живојиновић, Милена Дравић, Павле Вуисић и други. Више се не зна како су Титељани примили филм Сви на море. Не зна се ни да ли се у Тителу знало да је редитељ те комедије био Титељанин Миле Суботички. Од 1996. поново се у Тителу приказују, рекло би се, понајбољи филмови који стижу из филмских студија, међу њима и домаћи филмови Емира Кустурице, Горана Паскаљевића, Здравка Шотре…

Филмови су у Тителу све тамо негде до 1970-их приказивани у Сали поред хотела Анкер и у Ловачком дому, а онда је 1982. преуређена сала у Задружном дому. И овај биоскоп је имао само један апарат за приказивање филмова, па су прављене паузе за замену котурова. Од када су из сале  (кобајаги на реверс) радијатори однети у Средњу школу загревање сале је био велики проблем, па је посета у зимске дане била мала. Захваљујући телевизији, која је свуда, па и у Тителу затворила врата биоскопа, делом и због застареле апаратуре и услова у сали последњи филмови у Тителу су приказани у 2003. години.

Да подсетим и да се тителски биоскоп после Другог светског рата звао Народни, по угледу на новосадски. Имао је и назив 22. октобар према београдском 20. октобар, после је остао без имена и без филмова.

(Извор: Радинко Душановић, Тител Данас, 1998, бр. 12-13, стр.5. У: Равница.инфо, 2008.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *