Реч и мисао

ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ТИТЕЛА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Тител је према званичној верзији ослобођен 22. октобра 1944. године.  Било би занимљиво да се чују и нека сведочења и чињенице које о ослобођењу Титела у Другом светском рату говоре друкчије. Радозналост ме је подстакла да завирим у невелику књигу Ђорђа Момчиловића На банатској страни (Народна армија, Београд, 1974.). Заправо, то је књига о 12. војвођанској ударној бригади која је “ослободила“ Тител у Другом светском рату. Занимало ме је како се то догодило (у овој књизи), с обзиром на моја  сазнања о том догађају. Преко шездесет година Титељани су празновали и обележавали ослобођење Титела од фашиста 22. Октобра, а у овој књизи пише да је ослобођен 23. октобра. Аутор каже да се “користио изворном оригиналном грађом“. Ко је овде необавештен? И, како се то, стварно, догодило?

Сем званичне верзије да је ослобођен у борбама с непријатељем, од покојног Александра Тићака Шаце чуо сам причу да је Јова Опра 22. октобра 1944. узео кафански столњак из хотела “Анкер“, отишао на обалу Тисе и машући дозивао партизане са банатске стране: “Ај`те, Швабе су очле пре два дана!“. И, партизани су стигли. Овој причи озбиљност је слабија страна, али се у њој крије зрно истине.

И Марко Јованов Гагаш сећао се тог дана. Имао је десетак година када су “ослободиоци“ (два партизана и једна партизанка) његовим Шијачким шором упадали у празна дворишта и пуцали као да изгоне или убијају непријатеља. А њих већ увелико нигде није било. Истина је да у Тителу пре уласка партизана није било Немаца, а неки су отишли и раније. Немци су организовано напуштали насеља.

Вајтман или Вајсман, пре поласка за Немачку, поклонио је деди моје супруге зидни сат. На кутији сата графитном оловком је исписан датум 17. Х. То значи да је његова породица отишла пет дана раније. Немци су и мост на Тиси срушили раније штитећи на тај начин своју отступницу.

Лазар Чурчић је онда имао 18 година и тог октобра отишао је у рат. Каже да је Жива Мутин неколико пута чамцем прелазио Тису и позивао партизане да уђу у напуштени Тител (а не Опра столњаком) и да су они тек 22. октобра пре подне, код данашњег ресторана Алас, прешли Тису. Шајкашки партизански одред је у поподневним сатима ушао у насеље. Тако да сусрета ових партизанских јединица није могло бити, како се тврди у књизи.

На 131. страници своје књиге Момчиловић пише да су двадесетог октобра са леве обале Тисе командант и заменик комесара “двогледом посматрали другу страну“, те да им је све изгледало мирно. По аутору “Тител је утонуо у јутарњу сумаглицу“ а “у даљини су се видели плави обриси Фрушке горе“. (Команданти су били чудо. Кроз сумаглицу виде плаве обрисе Фрушке горе!) У књизи пише да су се са обе стране реке јединице утврђивале на обалама  и да је командант Јоцика заповедио да се “отвори ватра на оне што су се утврђивали на обали реке“ и то целим фронтом према бригади. (Па, зар двогледом нису установили да је све мирно?) Они су “како се преко дана чула пуцњава, претпостављали да то тамо дејствује неки партизански одред“. Патроле команданта Јоцике установиле су да се ради о Другом шајкашком одреду “који већ више дана напада непријатеља у околини Титела“ отпозади.

Општи напад и форсирање реке, вели аутор, извршен је 23. октобра и у жестоком боју непријатељ је савладан и натеран у бекство. У току борбе успостављена је веза са Другим шајкашким одредом. А,  онда су се у Тителу састали борци Шајкаши и борци Дванаесте на великом митингу и ручку, пише Момчиловић, потом се пет стотина тителских младића и девојака добровољно  јавило у партизанске јединице.

Како веровати овој причи? Зна се када је ко ушао у Тител. Партизанске јединице се нису могле ни срести у Тителу, а камоли заједно да ручају. Уз то има индиција да су шајкашки борци били љути на саме себе што нису први ушли у Тител, па чак и љубоморни на Банаћане. А што се тиче “жестоке“ борбе и славља исказали су их пуцњавом по Шијачком шору и на тргу. Ово са пет стотина добровољаца, ево како изгледа. У књизи Јовице Јеркова Титељани у борби (1982) списак има укупно 364 учесника НОБ-а из Титела за све време рата.

О добровољности могу да говорим поузданије и истинито. Случај мога таста Алексе Јованова најречитији је пример “добровољног“ ступања у партизанске редове. После његовог повратка из “мункаша“ (радних логора) у Мађарској и доласка у ослобођени Тител, војни управитељ места или, пак, председник МНОО (његова деца нису зарадила да му поменем име) упутио га је, заједно са још једним човеком, у војну јединицу и предао му запечаћени коверат који треба да преда у команду. Напоменуо му је да га не сме отварати. Наравно, Алексу је иритирала та тајновитост, па одлучи негде иза Ђурђева, на путу према Батини, да га отвори. И гле јада, унутра је писало: “По пријему убити“. Алекса се није јавио у команду, него својој кући. А то писмо је потписао и предао му кум. Са кумом и његовом фамилијом више нико од тастове фамилије није никада реч проговорио. Никада нико Алексу није ни питао зашто је “дезертирао“, нити је сазнао зашто су тако са њим поступили. А колико ли је још таквих добровољаца било?!

Момчиловић пише и о руским јединицама и помиње 23. совјетску  и 73. стаљинградску дивизију у околини Титела. Нити су се Совјети, боље рећи Руси, утврђивали нити их је интересовао Тител, већ “дорога за Берљин“. Друго, Руси нису ни били 22. октобра (23. по Ђ.М.) на Тиси, нити им је Тителска чета и Дванаеста  “олакшала прелазак преко реке“. Просто зато што су Руси прошли кроз Тител 27/28. октобра и преко импровизованог моста, јер су Немци при повлачењу мост срушили.

За ове чињенице чуо сам од потомка породице из Титела чији је женски део избегао о Рацији 1942. у банатско село Санад а мушки у заробљеништво. Жене су се у Тител вратиле два дана после ослобођења. Дакле, 24. октобра. А, Руси су, причали су му, прелазили Тису три-четири дана касније. Сећали су се Руса и по начину на који су упали у вински подрум њиховог комшије и пили вино у ненормалним количинама и питали само куда води пут за Берлин.

Време романтизма је далеко иза нас. Време је да се коначно говори права истина. И да се о годишњицама саопштава. Ко не зна, нека учи (и на грешкама).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *