Реч и мисао

ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ (Сећање)

Породица ми је била сва на окупу. Био сам срећан што ми је старија ћерка онога 24. марта успела да побегне кући из Новога Сада где је била на школовању. У ишчекивању „милосрдног анђела“, у страху, у неизвесности која убија, помислио сам да би било паметно да припремим храну на дужи рок за оно мало живине и троје прасади што сам имао. За сваки случај. Јер, неће бити струје (ако погоде електроцентрале) и ко зна чега све још. Али, био је то и некакав бег. Радом се бори против злих мисли, помислио сам. Укућанима не говорим. Нашао сам се у помоћним просторијама где ми је био круњач. Окрунио сам нешто кукуруза и сипао у сандук да се самеље. Док је машина радила изашао сам у 20.05 сати у двориште и посматрао јужно небо. Убрзо се зачуо прасак, а потом се појавио и ватрени прстен. Изгледало је као да је десетак упаљених олимпијских бакљи падало с неба изнад моста на Тиси према суседном селу Книћанин. Почело је! – викнуо сам. У дворишту ми се придружила и породица. Женски део је обузео страх. Зачудо, код мене је нестао. Само се пробудила радозналост: шта се то десило. Сутрадан сам сазнао да је у атар села Книћанина пао оборени авион и да се пилот спасао катапултирањем. Дилеме није било. Био је то српски авион и српски пилот, јер је, причали су очевици, на падобрану писало „Клуз“. Оних дана на сајтовима се појавила вест да је у 20.35 у околини Титела мајор Небојша Николић својим авионом МИГ-29 погодио непријатељски. Не поновило се!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *