Записи Некатегоризовано

ДВА ВЕКА ХРАМА У ВИЛОВУ

(Храм Светог велемученика Стефана Дечанског)

Вилово је смештено уз саму западну страну Тителског брега, на плавинама Великог сурдука и сурдука Стражилово. У време формирања Шајкашког батаљона Вилово је са осталим насељима било повезано скелом на Виловачкој бари, па отуда и презиме Скелеџић у Вилову. Касније је подигнут насип, не зна се када, али се помиње 1783. године.

На северозападном делу виловачког атара постоји потес „Селиште“ који указује на то да је неко старо село негда било онамо. Пошто не постоје сигурнији подаци, не би се могло рећи је ли ово село претеча Вилова. Први помен Вилова налази се у дефтеру за Сегедински санџак из 1549. године. Онде се каже да село Филова припада тителској нахији. У попису из те године помињу се ожењене мушке главе Ђура Михаил, Иван Војин, Вук Радован, Војин Радован и Степан Петровић. Били су ово први познати житељи Вилова. Под именом Филово забележено је и у крушевском поменику. Помиње се 1702. после формирања шанца. Већ 1715. Вилово се помиње као утврђење, а у попису из 1720. помиње се 25 домаћина. Око 1740. има седамдесетак пореских глава. од 1763. до 1873. село је припадало Шајкашком батаљону. Приликом оснивања Батаљона за општину Вилово одређен је земљишни посед од 1.822 јутра и 250 кв. хвати. За ово време број домова у Вилову остао је скоро непромењен.

У ове крајеве Срби су почели да се досељавају после Косовског боја. Сеобе нашег народа из западних и јужних крајева у Бачку трајале су и кроз цели 18. век. Наш народ у Бачкој досељенике из Лике, Баније, Босне, Далмације или Мале Влашке називао је „шијацима“. Шијака из Далмације било је много, нарочито у Вилову. Презиме Влаовић, на пример, је шијачког порекла, Вла од Власи из Босне и Далмације. Рошуљ је презиме румунског, влашког порекла. Број становника Вилова за последњих 130 година је осцилирао. Од Другог светског рата број становника је у сталном опадању. Попопису из 2012, било је 1.103 становника, од којих је 90 одсто Срба, а има Мађара, Рома и других. Виловачки атар има 2.633,27 хектара површине.

На Мајској скупштини (13.мај1848.) у Сремским Карловцима, на којој је проглашено Српско Војводство, општину Вилово представљао је народни изасланик Димитрије Лазарчев. У Српском народном покрету 1848-9. код Вилова се 26. маја 1849. одиграла велика битка, у којој је командант мађарске војске Мориц  Перцел напао положаје царске војске, Книћанинових добровољаца и народне војске. Напад је одбијен херојским држањем Срба.

После укидања Батаљона, 1873, Вилово постаје део тителског среза. На изборима за мађарски парламент песник Лаза Костић односи незапамћену победу у шајкашком изборном округу на Св. Луку 1873. године. Његов главни помагач био је угледни тителски трговац Миша Крестић. Сутрадан су Титељани до Вилова испратили свог изабраног посланика и остале шајкашке бираче. У Вилову је Крестић на растанку одржао опроштајну беседу, не слутећи да ће му то бити последња. Последње речи су му биле: „Браћо! Овде на Вилову одржасмо говине 1849. последњу победу на бојноме пољу, овде сад такође славимо победу свести – хвала вам, свесна браћо!“ На Крестићевом укопу говорио је поред Лазе Костића, тителски учитељ Милан Јовановић и виловачки парох Аћим Анастасијевић.

На Митровдан 1918. у Вилово улази српска краљевска војска. Вилово се онда нашло у новој држави – Краљевини Србији. При крају Другог светског рата, 22. октобра 1944, Вилово је ослобођено од фашистичких завојевача.

О години отварања школе у Вилову истраживачи се споре. Међутим, неспоран је податак да „илирска“ (тј, српска) школа у Вилову ради од 1785. године. Већ 1804. школа нема своју зграду, а нова се гради 1840, па 1872. године. Први познати учитељ био је Аврам Милетић, деда Светозара Милетића. Садашња зграда основне школе грађена је седамдесетих година 20. века.

Готово сви садашњи храмови СПЦ у Шајкашкој изграђени су почетком 19. века и сви су изведени поистом типу. Још приликом оснивања Шајкашког батаљона општина Вилово је имала једну малу цркву, која је посвећена успомени св. краља Стефана Дечанског. Овај храм је био скромних димензија (13х5, 5х3,7 метара) и подигнут је од меког материјала, са кровом од шиндре. На мсту ове црквене грађевине, највероватније из 1745, положен је 4. августа (23. јула) 1805. камен темељац за нови храм који је, такође, посвећен успомени светог краља Стефана Дечанског. Нови храм (дугачак 24,7, широк 11,5 , висок 8,5 метараса звоником од 18 метара) завршен је 1806. године. Црква је грађена у класицистичком стилу. Последњи пут црква је обновљена 1979. године. Посебну вредност има резбарени иконостас, који је пренет из неке веће цркве, највероватније из Бечеја. Иконостас је 1752. израдио Стефан Тенецки, чији је ово био најранији рад и један од најранијих примера прихватања барокног стила у сликарству. Барок је у ове крајеве дошао преко кијевске сликарске школе. Најуочљивији манир новог сликарства, које је напустило источно-византијск стил, је на представама Богородице и св. Николе. У збирци Галерије Матиц српске налазе се као дугорочна позајмица ради чувања, конзервације и излагања икона св. Николе (рад С. Тенецког) са виловачког иконостаса и икона непознатог зографа из прве половине 18. века св. апостоли Тома иЈаков, такође из цркве у Вилову.

Данас бележимо 200 година од изградње овог светог храма, а за три године (2009.) ваљало би обележити 460 година од првог писаног помена Вилова.

На многаја љета!

(Текст је са пригодног штампаног листића/летка из 2006. За потребе црквене општине Виловачке написао Драган Колак)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *