Записи

ЏАМИЈА

Потиче од арапске речи gāmi и значи „онај који скупља, који окупља свет, народ“. У западном свету користи се  назив мошеја, према, такође,  арапској речи mesğid у значењу „место где се клања“. Прву џамију подигао је 622. оснивач ислама, Мухамед, у Куби код Медине (после прогонства из Меке). Првобитно је била ограђено двориште уз чији је северни зид био наслоњен трем са подупирачима од палминих стабала и прекривен земљаним набојем. Под овим тремом први Мухамедови следбеници обављали су своје молитвене обреде. Прве џамије су и биле у облику сала са таваницом која је подупрта стубовима. Ширењем исламске државе градитељство долази у додир са византијском архитектуром те се богомоља покрива куполом. Уместо олтара џамија има михраб (ниша у зиду окренута у смеру Ћабе, из које имам предводи молитву) и мимбар (проповедаоница). Џамије су грађене од камена, ређе од камена и опеке. То су монументалне грађевине, простране и светле унутрашњости засведене широким полулоптастим  сводовима и отворима за осветљење. Украса споља има само око прозора и врата као оквири и око конзоластих испада за балкон, шерефа, на минаретима. Унутрашњост је украшена мозаицима и калиграфским цитатима из Курана, свете књиге муслимана.

Док су још водили битке за освајање Балкана, Турци су већ током 15. века градили богомоље за своје досељене сународнике и исламизоване староседеоце. Посебно жива градитељска делатност била је у 16. и 17. веку када путописци помињу џамије у својим белешкама. Највећи број џамија по Србији имале су заједничке црте. Оне су биле квадратне основе, прекривене куполом ослоњеном на пандантифе (лоптасти свод између великих лукова). Уз овај средишњи простор налази се високо минаре. То је висока витка кула с једном или више галерија са које мујезин ујутру, у подне и увече позива вернике на молитву. На улазној страни је трем са три мање куполе. Међу најпознатије очуване џамије у Србији су Синанпашина у Призрену, Фатих џамија у Приштини, Бајракли-џамија у Београду и најзначајнија међу њима Алтун-алем  џамија (16. в,) у Новом Пазару.

Турци су Бачком владали преко 150 година (1526-1699), тако да су следбеници ислама подизали џамије, о чему говоре историјски извори и описи путописаца Истока и Запада. Нови Сад није имао џамија, јер се као урбано насеље формирао после њиховог одласка из ових крајева. Средњовековну угарску тврђаву Петроварадин Турци су заузели 1526. године. Најранији турски извор (1539-40) сведочи о постојању џамије (cami – i šerif) у самој тврђави. К. Рим ће забележити да се у тврђави налазила стара хришћанска црква која је делимично претворена у џамију, вероватно, одмах после освајања. У турском катастарском попису (1588-95) забележено је да су у тврђави живела 42 муслимана, а међу њима и џамијски службеници – хатиб, имам и мујезин. Евлија Челеби у 17. веку бележи да у тврђави постоји Сулејман-ханова џамија. Ова џамија у тврђави намењена је религиозним потребама чланова посаде. Муслиманско становништво у касаби (варош) Варадин своје религиозне потребе задовољавало је у малим махалским џамијама, месџидима, које су у рангу хришћанских капела. Хаџи Ибрахимов и месџид Хусеина ћехаје у варадинској касаби први пут се спомињу 1578. године. Сремски Карловци су у време проласка Евлије Челеби кроз ове крајеве били утврђење типа паланке са диздаром (заповедник града) и 50 чланова посаде. Поред три хришћанске махале имали су и муслиманско насеље „ са одговарајућим објектима“. На сремској страни Дунава, од ближих насеља Новом Саду, Евлија помиње паланку Баноштор и у њој једну џамију. У Черевићу се помињу џамијски службеници (имам, мујезин и кијам) што указује да је и ту било муслиманских богомоља. На бачкој обали Дунава у местима око Новог Сада Евлија бележи у Футогу четири муслиманске богомоље. Једна је џамија подигнута у част султана Сулејмана, а постојале су и три месџиде. У опису „лепе паланке Кобила“, садашњи Ковиљ, помињу се четири исламске богомоље, од којих је бар једна морала  бити у рангу џамија. Град Тител, по Евлији, има све неопходне војне и цивилне институције. Врховни поглавар тителске муслиманске верске заједнице (шејх-ул-ислам) је у Београду а Тител има представника улеме (теолога од пророкова рода – некиб-ул-ешраф). Има и три исламске богомоње, једну џамију и два месџида.

Лит.: Енциклопедија ликовних уметности, Загреб, 1962, Лексикографски завод, стр. 153-156, т. 3; Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1978, т. 3; Олга Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Будима у 16. и 17. веку, Нови Сад, 1976.

(Eнциклопедија Новог Сада, књ. 30,ФОГ-ШУШ,Нови Сад, 2009,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *