Записи

ИЗБЕГЛИЦЕ ИЗ „АНКЕРА“

(Група врло дрских држављана Албаније узнемиравала је и малтретирала дцу школског узраста)

ТИТЕЛ – Зграда која се налази у најужем центру Титела некада је носила (с правом) назив Хотел „Анкер“, чак се нашла и у књижевним делима. На некадашњу познату гостионицу подсећају још само успомене и оронула фирма. Данас личи на какво перифееријско стамбено „општежитије“ залуталих несрећника у великом граду. На прозорима узице са вешом, пластични и други замотуљци с храном који висе низа зид. Око зграде се врзмају лењи, његови станари са речима на уснама нама неразумљивим. Ко зна ко су и одакле су? Њиховим животима су се поиграле судбине. Они долазе и одлазе, а „Анкер“ остаје. Докле још тако? И да ли само то?

Према објављеним подацима, на подручју општине Тител 1989. године боравила је која стотина грађана, који немају наше држављанство, краће или дуже време, у сваком случају, привремено. Високи комесаријат УН за избеглице склопио је са овдашњим општинским властима, и другим позваним, уговор о боравку у „Анкеру“ страних држављана са статусом избеглица. Било их је из ЧССР, Мађарске,Бугарске, Албаније, а највише из Румуније. Ово је, свакако, додатни напор за нашу службу јавне и државне безбедности.

Да подсетимо да се они слободно (превише) крећу и да се могу срести у било ком крају Титела. Према подацима “ова категорија странаца се понашала углавном у духу важећих прописа“, али је било појединаа који су злоупотребили гостопримство. Тако је било прошле године, а ове?

Недавно је стигла група (назовимо их) избеглица из „земље орлова“ – Албаније. Смештени су у „Анкер“ као успутну станицу за одлазак на запад. Елем, упознали су се са Тителом, обишли га, шетају, најчешће по четворо у групи (остаје нам да нагађамо о овој „формацији“). За разлику од осталих „гостију“, ови су знали понеку нашу реч, а можда и више. Чини нам се да су себи узели сувише слободе (у туђој земљи): баве се спортом на школском игралишту, „мувају“ се око школа; кажу, обили „ладу“…

И, све док једнога дана нису почели да пресрећу девојчице и децу, са не баш мирољубивим намерама. Уследила је интервенција и снашло их је једино могуће решење – „по прописима“.

Али, уз сва разумевања за оне поштене, намећу се питања. Да ли је баш Тителу потребно „прихватилиште“? Ако је потребно (и хумано), онда је нужан и додатни напор за обезбеђење слободе кретања наше деце и наших људи, а избеглицама смештај „по прописима“.

И не само ово. Не говоре ли поступци и фонд научених речи нешто више о „синовима земље орлова“ или је то само (наша) уобразиља? Остаје нам да нагађамо.

(Шајкашке новине, Жабаљ, јун 1990, бр. 1, стр.13.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *