Записи

ЈЕДАН СМО РОД

Свима је јасно, али нико јавно да каже да је криза морала, националних, верских и економских односа у земљи која се зове Југославија, почела да букти (дотле је само тињала) после Његове смрти. Како је и је ли то могуће? Генерацијекоје долазе имају право на истину. што пре до ње, тим ћемо брже из кризе.

Колико до јуче шапутало се о другачијим политичким уверењима. Данас је вишестраначје озакоњено. А, ван слова законских, на јавној сцени, плаше нас „бауком комунзма“ или „аветима прошлости“. Као да све то није прошлост. А спознаја прошлости зарад друкчије будућности је оно наше право на истину. Колико год горку, али истину. А историјска истина је питање опстанка. Руска пословица вели:“Ко помене прошлост, око му испало. Ко ју заборави, оба му испала“.

Постоји устаљена подела на „лева“ и „десна“ уверења. Дозволићете ми да имам и своје „уверење“ које не признаје линијске поделе. Пре би се могло говорити о кругу, лепези погледа на свет или слично. Уврежена су схватања да све што је „лево“ подразумева напредак, а „десно“ назадак. Је ли то потврђено у пракси савремених, цивилизованих друштава?

Лево или десно?

Све је то релативно, мој Алберте – рекао би Ајнштајнов таст.

Подсетимо да је Албертов таст био ожењен из Титела. Оно што је овде било апсолутно сада је тако релативно. Тврдити да у Тителу постоје само „леви“ исто је што и рећи да се Дунав улива у Тису. Када на свим просторима ове земље јавност сазнаје да се множе и леви и десни овде само дух ових других лебди око нас. Зашто? СПО и СПС су закуцали на врата „уреда за регистрацију“. Они су и ту, међу Титељанима. Хтели то они или не. На плакатима, паролама, графитима, у причама, на састанцима…

Леви или десни – питање је сад. Леваци нас поделише, а један смо род. Дуго је на кући једног Титељана стајала порука : „А шта ми чекамо?“ Власник ју је прекречио. Десило се то скоро и неким другим зидовима. Но, остало је још зидних потписа на политичку припадност. Дешава се да се обични улични сусрет претвори у „борбу мишљења“, или се, пак, прилепе (неосновано) „леве“ или „десне“ етикете.

Данас је у људима мање песме, а више горчине. Неки би да обнове братске обрачуне зарад егоизма властодржаца, па звали се они маршали, ајатоласи, војводе, врховници или генерални секретари.

У долазећем сутра чујем поклич GENS UNA SUMUS (или један смо род . Људски. Памет у главу другови и господо. Част сваком, вересија ником. Од народа.

(„Шајкашке новине“, бр.4/5, сптембар/октобар 1990, стр. 18)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *