Укосо

КИОСЦИ

У Тителу су неки научили да су Доситеј и Вук били самоуки. Заборавили су само да су то били у Бечу, Лајпцигу… и уз браћу Грим, Копитара или Гетеа. Неки самоуки су у Тителу постали самоуки урбанисти, а Небојша Калафатић, учени архитекта, морао је из Титела, који је волео.

            Тител, од Другог светског рата на овамо, како се у народу говори, међу онима који одлучују није имао многообдарених људи. Или, имао их је сасвим мало, готово, занемарљиво мало. Ваљда им зато ни одлуке нису биле паметне. Свако, или бар већина од њих, вукао је бесмислене потезе. И то, на несрећу, у амбијенталном простору. Ту, где се најбоље виде.

Пре неколико деценија, паде некоме на памет и одлучи да поруши улични павиљон на некадањем Парадном тргу, лепу кућицу начињену од цигле и дрвета у стилу сецесије, каква је и Градска кућа, и апотека, којој је уклоњен лепи сецесионистички улаз, те кућа у Рибарској улици и у Великој улици, преко пута Градске куће. Кућицу замени коцкасти киоск од метала и стакла.

О киоску, односно, о трафици је реч.

Киоск је турцизам, али је у наш језик дошао после Другог светског рата са Запада. Вук је још 1818, у Рјечнику, забележио да се у Банату, Бачкој и Срему то зову буде. То је германизам (нем. Die Bude).

Тителски урбанисти, на старој пијаци, Парадном тргу, дозволили су градњу продавница како је коме пало на памет. Било је то ругло. На срећу, порушене су. Али, жал за њим – руглом – остао је. Тако се некима другима, не тако давно, учини паметним да на простору некадањег малог парка (и он је порушен), преко пута православне цркве, дозволе постављање нових киоска и ту преселе Политику и Лутрију. Има их сада већ четири, пети се прави. Рекло би се бутик, а не киоск, поред толиких локала који зврје празни. Београд, на Теразијама, има само три киоска, испред Москве, Балкана и Касине. Нови Сад у центру (трг и Змај –Јовина) нема киоска. Нигде нема концентрације киоска као у центру Титела. То је нови допринос тителских умишљених урбаниста теорији и пракси бесмисла.

Трећи би поново да селе. И опет, из појединачног, а не општег интереса. Нису ни они свесни колико је потез паметан. Врага, сада то стаје много новца.

А зашто садашње место није згодно?

Зато што је уништено и оно мало зелене површинеоко зграде поште. Јер су прса делије са пушком на споменичком постољу заклониле облине лепотица са насловних страна новина. Неукусом, киосци још више кваре амбијент. И не само због тога. Правило је да се те уличне кућице, у којима се продају новине, дуван и друге ситнице, постављају на местима куда се пешаци крећу. Са погледом на уско грло тителског саобраћаја, оне посредно угрожавају животе деце и одраслих и безбедност саобраћаја.

Може ли се градити ново, а да се старо не руши? Може. Какво би сада оцвежење на бетонском платоу Трга била вишеугаона трафика. Али, коме то, после свега, рећи? Логиком којом је она срушена, нестаће и ове без укуса, зарад неког новог интереса.

А дотле…

Уздајте се у срећу. Можда и вас тресне бинго-томбола.

(Тител Данас, Укосо, огледни бр. 02, 8. фебруар 1997.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *