Реч и мисао

СЕЋАЊА ТОМИСЛАВА БРАТИЋА

(Прилог историји музичког живота у Тителу)

Године пролазе, време неумитно одлази, генерације се смењују. Свака за собом оставља, више или мање, трагове везане за политички, економски или културни живот. Промене се догађају и у животу човека, и што више стари, више се окреће прошлости. Сећања му постају све дража и лепша. Без намере да својим сећањима дам већу тежину и значај од једног лично доживљеног, износим их овде, углавном везана за Тител, и можда мало шире. Сигуран сам да ће ова сећања старији Титељани, свако на свој начин допунити својим, али ове редове пишем првенствено због млађих генерација које данас живе у Тителу. У вароши са сасвим друкчијим друштвеним животом у односу на моја времена, што је и нормално.

Из Опова сам дошао у Тител 1947. у четврти разред основне школе. Уписали су ме у „горњу“ школу, близу евангелистичке цркве. Одлазак на екскурзију на Стражилово, те поглед са платоа испред Бранковог споменика на Дунав и бачку равницу збунио ме је и одушевио, мене, дете из равног Баната, које се до тада није пело више од једног дуда у нашем дворишту. Нови узбудљив доживљај збио се 1948. године. Био је то политички протест у вези са кризом око Трста, када су нас ученике извели на трг испред „свиларе“ (данас ресторан „Тиса“) међу протестанте од преко хиљаду људи. Што се тиче музичког живота у Тителу сећам га се спорадично. Нас ђаке водили су у салу код Небригића (преко пута млина) да са Радио Београда слушамо певање Милета Богдановића и свирање на хармоници Радојке и Тинета Живковића. По узору на Београд и у Тителу су две године  заредом(?) одржаване првомајске параде. Главном уицом су пролазили нови трактори, комбајни и друге пољопривредне машине, колоне радника, а на челу чезе са југословенском заставом и хармоникашем. О бандере у главној улици су били окачени звучници са којих су се чуле партизанске песме и маршеви.

Мој отац Антон (Титељани су га звали Туна) почео је да ради у новооснованом предузећу „Мостоградња“, али је својим свирањем на хармоници убрзо постао познат у целом Тителу. Мени је купио малу хармонику „дугметару“ марке „миранда и ја сам под његовим надзором учио да свирам.Трећег дана Ускрса момци су, по старом обичају, ишли на поливање девојака, а ја сам свирао у једним колима са момцима. Пролазећи поред школе били смо доста бучни, па нас је због тога [пре ће бити због Ускрса – прим. Д.К.] сутрадан директор казнио Укором пред искључење. У Тителу је тада наставник музике у основној школи био Душко Ћурчић. Упознавши се с мојим оцем спремали су су програме које је организовала синдикална организација „Мостоградње“. Долазио је у нашу кућу и учио ме је да свирам, у то време познате композиције забавне музике, као што су Пиши ми, Мучо, мала Мучо, а посебно Буги вуги. Како у Тителу није било других музичара, мој отац је са представницима омладинске организације уговорио да ја, тада ученик четвртог разреда основвне школе, суботом и недељом свирам на игранкама. Ове игранке су се у прво време одржавале у сали кафане, чији је власник био Бранко Чавић, па се звала „Код Чавића“. Кафана се налазила на месту данашње основне школе, а сала је била где се сада налази паркић са летњом учионицом. Игранке су биле веома посећене. Млади из целог Титела су долазили и играли танго, валцер, фокстрот, а посебно буги вуги. Био сам мали, али и сада се добро сећам пуне сале девојака и момака. У сали нисмо имали озвучење, а да би се моје свирање добро чуло и они могли у ритму музике да играју било је тихог жамора. Неколико пута у току вечери, на молбу појединих момака, најављивао сам: Даме бирају! Тада је неколико првих минута средина сале била празна, док прва девојка не би скупила храброст и изабрала момка. Убрзо потом цела сала је плесала у ритму танга. У салиа је била тишина, а само понеки храбрији су започињали стидљиво да разговарају. Ту су се рађале прве љубави, а неке се завршавале и браком. Те момке и девојке данас срећем у Тителу као баке и деке.

Сала Код Чавића је била место где су у то време гостовали и пре гранке имали своје програме мађионичари, циркуски артисти и други.Посебно памтим наступ Јунака из Лике, најјачег човека на свету. Цела сала је одушевљено аплаудирала када је  зубима подизао пуно буре пива, док су му момци маљевима разбијали велики камен на грудима а он лежао на поду, када је у зубима дрђао гвоздену шину, а два момка ју савијали и слично. После сам у новинама Политика читао да је у Америци Јунак из Лике рукама држао и заустављао локомотиву која није могла да крене с места! 

Синдикат Мостоградње је 1948. имао успешан наступ на Фестивалу синдикалних организација Војводине у Радничком дому у Новом Саду. Мене су још ученика четвртог разреда основне укључили у свој програмда певам народне песме Три ливаде и Бре девојче. Публика је одушевљено и дуготрајним аплаузом наградила мој наступ.

У јесен, када су се брали виногради на Тителском брегу одржавао се Грожђе-бал. Организатори су цео плафон сале окитили разнобојни тракама креп папира, а између је у посебним нискама окачено грожђе, углавном , „сланкаменка“. У углу сале од летава је био искован „затвор“, а препуном салом шетало је десетак редара са црвеним тракама на рукавима. Током бала су игране посебне забавне игре: да момак својој девојци кришом узбере грозд, али да га не ухвате редари, у супротном морао је да плати“казну“; затим да момак плати редару да момка, који је плесао са његовом девојком, одведе у затвор како би он могао са њом да плеше, али ако је првом плесачу стало до девојке морао би редару да плати двоструко више како би наставио игру са њом. Током бала продавала се „шаљива пошта“, разгледнице са сликама шаљивог карактера, на којима су момци и девојке једни другима писали шаљиве поздраве. Те поруке са разгледница су се јавно са позорнице читале. У сали се пажљиво слушало и најдуховитије награживале аплаузом и смехом. Током бала продавани су и картончићи с бројевима, за момке плаве, а за девојке црвене боје. Када се распродаја заврши свирао сам танго, док су бројеви читани. момци и девојке са истим броје излазили су на подијум и започињали плес. Када се заврши прозивка почиње извлачење бројева из шешира, пар чији је број прочитан испадао би из игре. Пар који последњи испадне из игре добијао је награду, обично је то била торта. Било је ту и намештаљки, и договора међу паровима, а било је и оних који нису знали са ким ће плесати. Све је то доприносило веселој и забавној атмосфери на игранкама. За време бала продавала се и томбола. Награде су биле од јефтиних ситница до премија (печено прасе, флаша шампањца или торта). Бал је био догађај за младе у Тителу, о догађајима на балу причало се пре и после њега.

Игранке из сале „Код Чавића“ преселиле су се у Мађарски дом, потоњи Ловачки дом, али ми није познато из којих разлога. И онде су игранке биле добро посећене. У то време отац је купио комплет бубњева на којима је почео да свира мој брат Никола. Сада је уз бубњеве због ритма било много боље и за мене и за играче. У Мађарском дому игранке су се одржавале неколико година. Тих година (1948-1949.) још неко време су се млади груписали по националним групама, а онда брзо је то превазиђено и више нико није гледао на то ко је шта. Игранке су се и даље одржавале суботом и недељом, али све чешће и за верске празнике, иако је то било забрањено. Ипак, организатори су на велики притисак омладине некако успевали да добију дозволу и за те дане, а сала је била увек пуна. Посебно су биле велике игранке за тителску славу Велику Госпојину. Тител је био пун гостију из оближњих места, а омладински активисти су за ту прилику тражили посебан, већи простор за игранке. Одржаваале су се у дворишту кафане „, Код Чавића“, дворишту и сали Соколског дома, на рукометном игралишту и другде. Тителским корзоом се тих дана од светог Иве, код Водне заједнице, па све до изнад апотеке, до ћошка где се налазила кафана Код Ђуре Микића, није могло пролазити од гужве.

Негде педесетих година омладинци су испод долме, а испред кафане „1. мај“, направили летњу позорницу. Била је велика, са ограђеним бетонираним простором за игру. На том месту су приређиване и друге приредбе, а једном сам ту свирао на приредби коју су припремили тителски студенти. „Златно време“ тителских игранки је време када су оне почеле да се одржавају у сали хотела Анкер. Интересовање за игранке је расло, па су се поред суботе и недеље одржавале и четвртком. На свиркама су једно време са мном свирали браћа Лочки на гитарама, те Слободан Илијин на хавајској гитари. У почетку сам сам свирао на игранкама, па сам добио бубњара, а оркестар је наставио да се шири. Мартин Глазер је свирао трубу, а као ученик музичке школе Роберт Дитрих је свирао кларинет, Мирко Вујков гитару. Постајали смо све популарнији, па смо свирали и у околним местима. Нарочито за време слава у Локу, Перлезу, Гардиновцима, Орловату, Ченти… Оркестар је добио име МА-РО-ТО, што су почетни слогови имена свирача који су чинили мелодијску линију оркестра – Мартин, Робика, Томица. Оркестар је одржавао пробе преко летњег распуста., али се и даље ширио. Ученик музичке школе Александар Рац свира кларинет, Роберт прелази да свира хармонику, а ја тромбон. У то време је био популаран оркестар Седморица младих из Београда, а и нас је било седморица, тако да смо доста успешно свирали део њиховог репертоара. На месту бубњара се променило неколико момака: Урош Тегелтија, Ивица Молнар, Јован Чорта и др. Публика је посебно била одушевљена када бисмо свирали композицију When The Saints Go Marching In (Кад свеци марширају), а свирали смо ју и на бис. Трудили смо се да наш репертоар буде што разноврснији, а пошто смо Робика, Рац и ја ишли у музичку школу, од 1956. смо били и студенти београдске Музичке академије куповали смо ноте, свешчице метроном са новим шлагерима из Сан Рема, са фестивала у Опатији, „Београдског пролећа“…Свирали смо Девојко мала, Чамац на Тиси, Плаво у плавом (Доминико Модуњо), Јабуке и трешње, Само једном се љуби, Кажи зашто ме остави и друге популарне шлагере.

Спремајући и увежбавајући свој репертоар, око нас сусе окупљали и наши другари. Тако је Стеван Молнар, као водитељ програма и певач (Мариника), окупио још неке певаче и сви заједно смо неколико пута прирешивали успешне музичке вечери у сали ресторана Војводина. Сала ресторана била је пуна радознале публике, која је желела да чује нове певаче и њихове интерпретације популарних песама забавне музике, а Стеван Молнар је успешно водио конферансу, причао, глумио и рецитовао.

Но, свему дође крај, па је тако шездесетих година и овај оркестар престао са свирањм. Тител је био мала средина и за три професора музике није било у њему места, те смо потражили посао на другој страни. Роберт Дитрих је у Бачкој Паланци постао директор Музичке школе, Мартин Глазер је отишао на рад у Немачку, Александар Рац за професора гимназије у Бачкој Паланци, а ја сам отишао у Алексинац за професора у Учитељској школи.

[На фотографијама које је приложио Томица Братић са приредаба у Тителу у потпису је неколико младих Титељана култирних активиста: Ђорђе Караташевски (гитариста), Стеван Молнар (водитељ и певач) Лела Јасић, Слободанка Николин, Манцика Ђери, Иван Молнар (контрабас, бубњеви), Јован Чорта (усна хармоника), Бранислав Продановић, Мирко Вујков (гитара), Мартин Глазер (труба) Урош Тегелтија (бубњеви), Војислав Глишић (гитара), Александар Рац (кларинет), Томислав Братић (хармоника, тромбон]

У Тителу, 2020., Томислав Братић, професор музике у пензији

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *