Записи

НАЈСТАРИЈИ ТИТЕЛСКИ ГРАФИТ

У Великом речнику страних речи и израза („Прометеј“, Нови Сад) под 2. пише: „графит-цртеж или порука друштвене или личне природе на зиду зграде или на некој другој јавној површини. Драгослав Андрић написао је о  графитима: „Док неки зидови могу имати уши, графити су доказ да неки паметнији зидови могу имати језик.“ Лични пример: „Ко нема јаја шара по зиду“. Може се рећи да су графити облик комуникације анонимуса са јавношћу. Графити су средство да се на најједноставнији начин (када су медији недоступни) јавности свој поглед на свет и појаве у њему. Или, да се (у недостатку храбрости) упути лична порука некој особи. Уосталом, зид са графитом је најслободнији и најприступачнији посредник, а најбрже и најјефтиније стиже до „читалаца“.

Порука путем јавних површина бивало је и много раније, чак, пре појаве писма. Подсетимо се џиновских цртежа на заравнима Анда, цртежа праисторијских људи у пећинама Француске и другде. Графити, какве ми данас познајемо, производ су 70-их и 80-их година 20. века. Графити се данас најједноставније исписују бојама у виду спреја. Постали су, чак, уметност, врста зидног сликарства. Они су врцави, блиски штосу, афоризму, са дозом хумора и сатире.

У Тителу су се графити масовније појавили у последњој деценији прошлога века и имали су, најчешће, политичку позадину. На пример: „Без краља не ваља.“, „К. је добио жутицу, пожутеле му гаће.“ и слично. Оних других, љубавних порука има на претек. Исписиване су по школским клупама и зидовима, споменицима, степеништима, ћошковима и другим састајалиштима младих.

међутим, мало ко зна да су на оградном зиду црквене порте Титељани исписали поруку: „Држи се попе мало више цркве, а мање туђих жена“. Ово би могао да буде, ако не најстарији, оно барем најстарији забележени графит у Тителу. Графит је исписан у време службовања попа-Весе. Попа Веселина Петровића поставио је 1942. владика бачки Иринеј (Ћирић), после тромесечне паузе колико је црква била затворена због Рације. Поп-Веса је студирао филозофију, коју није завршио, као ни богословију. Као секретар епархије бачке поклонио је цркви у Плавни тителско звоно из 1732, које је најстарије црквено звоно у Војводини. Војвођанском музеју је поклонио барјак Шајкашког батаљона иако он није био у власништву цркве. У Ковиљ је однео походни олтар, а у Нови Сад ноте Српског црквеног певачког друштва Гусле из Титела.

(У: Равница магазин, 2008.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *