Реч и мисао

НАРОДНА ИГРА

Културно-забавна активност Титељана између два светска рата

Народна игра је раније била важан саставни део живота људи и била је, у њеном изворном облику са свим значењима и функцијама које је имала, једино могућа у сеоским срединама. Традиционална игра у селима је била мање подложна променама и утицајима са стране. Истраживачи и проучаваоци народне игре поредећи сеоску игру, коју виде као потребу свакодневног живљења, са игром у градским срединама кажу да ова потоња има рекреативни карактер. И не само то, игра је у граду изгубила ранију функцију и значење.

Иако је народна игра једна од најчешћих људских активности, у којој човек учествује и духовно и физички, познато је да она оставља најмање материјалних сведочанстава. Тако је и у Тителу. Ово је прича о игранкама и забави у Тителу између два светска рата и нешто после. Сећања неких људи, који су у оно време били момчићи. Тител који је одувек словио као варош, имао је, и данас има, разнолик национални састав становништва, па је у играма на заједничким скуповима бивало међусобног прожимања и мешања игара и тиме су игре мењале основни облик, трпећи утицаје оних других.

Међутим сваки од припадника ових народа имао је у Тителу и своја места где је неговао игру са националним карактеристикама, те су одржаване и „националне игранке“. Срби су недељом ишли у кафану „Код Чавића“ и играли „уколо“. Немци су своје игранке одржавали у кафани „Код Хеса“ сваке недеље и свирао је дувачки оркестар ватрогасног друштва. Касније, када је отворен, у дому Културбунда. Учитељ играња био је Лудвиг Штарц. Мађари су свој чардаш играли у кући код Вукових, а касније у Католичком дому и водила их је учитељица Шарика.

С друге стране, постојала је разноликост и у погледу социјалног статуса, те се и то одражавало на културно-забавни живот Титељана. Тителско друштво је било подељено на класној основи, па су и игранке биле по истом принципу. Сељаци (ратари) су се окупљали на раскрсници данашњих улица Мошоринске и Шајкашке („слепачки шор“) на рогаљ. Мали грађански свет је ишао у Соколану „на село“ (посело), где су играли народна кола и имали су свој тамбурашки оркестар, којим су руководили Никола Кирић и Стеван Вујков. Био је то занатлијско-трговачки сталеж. Онај виши трговачки сталеж ишао је у хотел „Анкер“ на танц-шуле. Било је то пре Другог светског рата и нешто после њега. Они су већ имали прави оркестар за игранке. За клаввиром је свирала Марија Клугенау, избеглица из царске Русије, на удараљкама (бубњеви) је свирао Иван Вуков, а танц-мајстор је долазио из Бечкерека/Петрограда (данашњи Зрењанин), извесни Мркшић. Школа играња је радила само током зиме.

Између два светска рата у Тителу је било више друштава и дружина које су се поред игре (фолклора) бавиле и другим културним активностима. Дилетанстско друштво „Олимпија“ основано је 1935. године. Оснивач, председник и уметнички руководилац био је Милош Мика Стефановић, који је поред војне академије завршио и музички конзерваторијум (Беч-Будимпешта). Друштво је имало гудачко-дувачки оркестар и џез оркестар. Гудачки део оркестра чинили су музички образовани чланови, а дувачки део су чинили чланови ватрогасног оркестра.

Мађарско-католичко друштво је основано 1938. године. Друштво је било мешовитог националног састава. Први председник је био Михајло Јанковић, а уметнички руководилац Лала Колар. Поред разних мешовитих приредби изведена је и оперета „Хавајска ружа“ на мађарском језику уз учешће целог оркестра Дилетантског друштва „Олимпија“. Оперету је режирао и дириговао оркестром Мика Стефановић, главни извођачи су били брат и сестра Татаи.

После Другог светског рата у Тителу је 1945. основано Културно-уметничко друштво „Браћа Лукач“, са драмском секцијом, хором и оркестром. Оснивач и уметнички руководилац био је Иван Вуков. Музички руководилац био је Богдан Богдановић Руди, наставник музике. Чланови оркестра били су Богдан Богдановић, Браца Цигљарев, Сава Рошуљ, Иван Вуков и припадници месног војног батаљона. У саставу хора била је тителска младеж и дириговао је припадник војног батаљона, познат под партизанским именом Папица, рођен у Мошорину, који је касније постао православни свештеник, запопивши се негде у Славонији. Певане су најпознатије борбене, револуционарне песме из тог времена, али су певали југословенску, и у оригиналу руску, енглеску и америчку химну. Музичка пратња у представи „Крајишник“, драмске секције овог Друштва, био је Тамбурашки оркестар „Патаки“. Одласком Ивана Вукова  професионално позориште замире рад овога Друштва.

(По сећању Ивана Вукова и Лазе Чурчића)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *