Реч и мисао

Онострани Срби и Срби пречани у виру цикличног и линеарног времена (1)

(Прилог за монографију генерације матураната школске 1967/68. године Крагујевачке гимназије)

(1. наставак)

Најважнији догађај у историји српског народа северно од Саве и Дунава у XIX веку био је Народни покрет у револуционарној 1848/9. години. Народни покрет Срба у Аустрији 1848/9. био је део европске социјалне и политичке револуције, а на своме простору и наглашени национални покрет. Идеје француске Фебруарске револуције брзо су стигле међу Србе у Угарској. Четири дана после Бечке револуције и два дана после мађарског народног сабора, састали су се 17. марта у Пешти најугледнији Срби из Пеште, Будима, Пожуна и тзв. доњих крајева и истакли српски народни програм у седамнаест тачака – Зактевања српскога народа. Зактевања су била први програм свих Срба у Револуцији. Од оновремене Револуције сви су нешто очекивали, па су и Срби полагали право на своје тековине. Мађари су својим покретом желели да дођу до независне мађарске државе са тенденцијом помађаривања народности. Многи Срби у Угарској, нарочито школовани, ђаци и студенти у Бечу, Пожуну, Пешти, Сегедину, свесловенски оријентисани, схватили су да је то ускраћивање права на нове животне услове српском народу и одузимање оних права која је већ стекао. Свесловенство је код њих имало одбрамбени карактер. Двор је сваки вид словенске сарадње сматрао и приказивао као антидржавни. Водећу улогу међу ђачком и студентском омладином имао је Светозар Милетић, студент права у Пожуну, родом из Мошорина код Титела.

Безуспешни преговори са мађарском владом и Бечким двором и одбијање захтева из српског програма били су повод за одговор Срба револуционарним иступањем. На скупштини у Сремским Карловцима 13. (1) маја 1848. српски народ се прогласио „политички слободним и независним“, а назначајнија одлука је проглашење „Српске Војводине“. Са највишег места у Монархији одбијене су све одлуке Скупштине, а Срби нису признати као народ. Сукоби су после тога били неизбежни. Средиште збивања српског националног покрета, нешто касније, постаје Нови Сад. И Тител је био једно од најважнијих војних упоришта током Покрета у Војводини. После Мајске скупштине Главни одбор се војнички организује на челу са „вождом“ Ђорђем Стратимировићем. Почиње стварање органа народне власти и појачавају се везе са Кнежевином Србијом. Од првих дана Покрета у Војводини се осећао утицај српске владе која је пружала војну, материјалну и моралну подршку. И само вођство Покрета са „вождом“ Стратимировићем обратило се за помоћ кнезу Александру Карађорђевићу и члану Државног савета Стевану Петровићу Книћанину.

О званичном ставу Кнежевине Србије према покрету у Војводини, а стварном држању, види се из преписке помоћника министра унутрашњих послова Александра Ненадовића са Јованом Наумовићем да се путем циркуларног писма Министарства забрањује сакупљање и слање добровољаца „оностраним Србима“, али да се жеља народа не може спутавати и да се добровољци шаљу тајно. Већ првих дана рата наоружани људи из Србије и Босне прелазили су у помоћ „оностраној браћи“. У одбрани Сремских Карловаца, на Духове, 12. јуна 1848, учествовао је одред добровољаца са Вулом Црногорцем. У добровољце су одлазили Срби „пречани“ без службе, а они које је слала српска влада били су претежно сељаци-домаћини. У Војводини су их са великом радошћу дочекивали. Први војвода Српске Војводине Стеван Шупљикац примајући у Панчеву рапорт од Станојла Петровића на дочеку српских војника, од радости што браћа Срби из Кнежевине долазе у помоћ, доживљава срчани удар и умире.

Стеван Петровић Книћанин је 4. августа 1848, пошто је напустио Државни савет Кнежевине Србије, из Крагујевца јавио окружном начелнику Јовану Наумовићу да прелази у Војводину и молио га да сакупља добровољце. Книћанин код Ковина прелази Дунав и преузима 5. августа 1848. команду над добровољцима. Десетак дана касније Книћанину се у логору код Беле Цркве придружује мајор Миливоје Петровић Блазнавац.

Борбе су и у Банату и у Бачкој све до зиме вођене са променљивом срећом. После битке код Панчева, у јануарско-фебруарској офанзиви 1849. српске снаге су стигле, чак, на линију испод Сегедина, Суботице и Баје. За заслуге у командоваању српским јединицама Стеван Книћанин је унапређен у чин генерал-мајора. Успех у овој офанзиви забринуо је Бечки двор, па је Аустрија преко Порте вршила притисак на владу у Београду да повуче већи број добровољаца. По наредби кнеза, Книћанин се 9. марта (25. фебруара) 1849. са већином добровољаца враћа у Кнежевину. У Војводини су остали само бећари и Срби, туђи поданици, са Миливојем Блазнавцем. После повлачења преко Саве и Дунава ослабиле су српске борбене линије, па се ратна срећа окренула против Срба. Почела је пролећна контраофанзива мађарских снага. У налету Мађара 22. марта 1849. пада дуго брањени Сентомаш, односно Србобран. Преживели ратници народне војске повлаче се у Шајкашку, на Тителски брег, последњи бастион српства у Војводини.

У околностима када је народна војска у расулу, а народ у паници поново је затражено од кнеза да се Книћанин и добровољци врате у Војводину. Он се поново појавио на бојишту са стотинак сабораца у тренутку када је скоро цела Војводина била у рукама Мађара. Србима је остало мало слободне територије око Тителског брега. У борбене операције враћа се и анатемисани вожд Стратимировић, а придружују му се шајкашки капетан Јован Стефановић Виловски и добровољци са Книћанином и Блазнавацем. Одсудна битка за одбрану Шајкашке почела је 1/13. априла 1849, а главне тачке одбране око Тителског брега били су Мошорин и Вилово. Код Мошорина трупама је командовао Стратимировић, а код Вилова Јован Виловски. Ђорђе Стратимировић са групом младих официра вођен својом војном генијалношћу натерао је Мађаре на повлачење, а слично је поступио у нешто мањем обиму и Виловски код Вилова. Стратимировић овде бије своју последњу битку и 2/14. маја одлази из Шајкашке у штаб Јелачићеве Јужне армије, у којој су 90 одсто били Срби. На крају, Тителски брег је бранио сам Книћанин одбијајући Мађаре од 24. маја до 23. јула и тако извео право „војничко чудо“. Српски добровољачки корпус се 26. августа враћао у завичај преко Сланкамена. Када су Книћанинови добровољци испраћени из Титела, понели су и капе шајкаче, које су потом постале део српске народне ношње. Дакле, српска капа шајкача пореклом је из Шајкашке. Овде су оне биле део униформе војника шајкаша на речним лађама, шајкама, у делу Војне границе.

Повратак Книћанина у Кнежевину био је тријумфалан. Онде га је због јунаштва и родољубља чекала Обилићева медаља и писмо црногорског владике Петра II Петровића Његоша. Као круна свих награда за испољене војничке врлине кнез Александар Карађорђевић доделио му је титулу „војводе књажевско-српског“.

Тачан број оних из Кнежевине који су помагали Србима у Војводини није могуће сазнати. Било их је из свих ондашњих српских крајева, али су се у добровољачке одреде пријављивали и са осталих српских простора – Старе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Највише их је долазило из крајева омеђених Моравом, Дрином, Савом и Дунавом. У судбоносним тренуцима по Шајкашку, изгинуо је велики број добровољаца. У матичним књигама умрлих Српске православне цркве у Тителу и Мошорину из 1848/9. забележена су само имена 73 сахрањена Книћанинова саборца, што није био стварни број. Из Крагујевачког окружја у Тителу су сахрањени Крагујевчанин Милан Марковић, стар двадесет и пет година и Јован Никитовић (24) из Гунцата. На гробљу у Мошорину покопани су земни остаци Симеона Василијевића (45) из Забојнице, Милисава Проковића (36) из Гунцата, Василија Зечевића (25) и Јоаникија Мојсејевића (40) из Кнића.

Података о добровољцима има и у оновременим књигама венчаних. Своју невесту, Персиду Тучев из Парабућа, Манојло Јовановић, војник Книћанинове војске одвео је у своју Лозницу. На венчању у Мошорину 31. јула 1849. кумовали су му саборци Никола Вукосављевић из Блазнаве (Топола) и Павле Веселиновић из Кнића. Маргити Нинчић и Лазару Кудићу из Старе Кањиже у Тителу су кумовали Димитрије Мијатовић, војник Книћанинове војске, родом из Кнића, а стари сват им је био Марко Петровић, такође из Кнића.

На гробљима у Банату и Бачкој нема надгробних споменика, нити је ико игде већ 170 година подигао споменик толиким изгинулим и умрлим у рату 1848/9. године. Тек 2018. чланови удружења Вожд Ђорђе Стратимировић из Мошорина  поставили су на Тителском брегу крст.

Народна буна Срба, „иако у основи демократска и револуционарна“, укључена је у ланац контрареволуције. Узданице Беча, аустријски конзул у Београду, генерал Мајерхофер и бан Јелачић постали су гробари српског народног покрета у Војводини, јер је највећа тековина Револуције, проглашење Српске Војводине, остала више теоријска, него практична ствар.

(Рукопис, 22. 3. 2019.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *