Реч и мисао

Онострани Срби и Срби пречани у виру цикличног и линеарног времена (2)

(Прилог за монографију генерације матураната Крагујевачке гимназије школске 1967/68. године)

(2. наставак)

У остваривању својих националних права у крајевима који су вековима потпадали под угарску управу Срби су показали истрајност и дочекали 1918. остварење замисли коју су тако јасно исказали  на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године.

На опстанак српског народа са ове и оне стране Дунава и Саве судбински су утицали ослободилачки ратови од 1912. до 1918. године. Ове ратове је, такође, обележио добровољачки покрет, сада настао, понајвише, од припадника српског народа из крајева под Аустроугарском, односно, „оностраних“ Срба. Многи добровољци су још за време балканских ратова прелазили у Србију и касније значајно су допринели коначном ослобођењу у Првом светском рату. Жртвујући се за одбрану Краљевине Србије, Срби Војвођани, у ствари, су зачели покрет за сопствено ослобођење и повратак у окриље матице, из које су одлазили у сеобама још од Косовског боја. Ови добровољци су били једини извор из којег су се попуњавали редови проређене српске војске у Великом рату. Они су много учинили и на поправљању свеукупне борбене готовости и морала војника. Нарочито су се истакли у пробоју Солунског фронта и при гоњењу непријатељских снага. На Солунски фронт знатан број добровољаца стизао је из Русије. Међу њима предњачили су Банаћани, па Сремци и Бачвани и Барањци. Титељани и Шајкаши служили су као аустроугарски војници у Шестом царском пуку у Печују (Угарска) и оданде су невољно одлазили на ратишта у Србији, Галицији и Италији. Титељани који су ратовали у Галицији против Руса добровољно су прелазили у руске редове или су их Руси заробљавали. Касније су и једни и други ступали у добровољачки корпус и упућивани на Солунски фронт.

Питање националног ослобођења и уједињења српског народа имало је прворазредни значај за Србе у Србији и оне у областима под аустроугарском окупацијом. Борбе за коначно ослобођење Војводине и њено присаједињење матичној држави био је и један од ратних циљева у Великом рату.

Наде и жеље српског становништва у Срему, Барањи, Бачкој и Банату почеле су да се остварују када трупе из састава Прве српске армије почетком новембра 1918. прелазе северну обалу Саве, Дунава и Драве. Војска, у чијем саставу је било више од половине добровољаца пореклом из ових крајева, прешла је Саву и Дунав 4. и 5. новембра и у наредних петнаестак дана запосела је читаву Војводину, до линија сличних оним до којих је стигао Стеван Книћанин 1849. године. Победоносна српска војска ушла је у Тител на Митровдан, 8. новембра, а дан касније и у Нови Сад. У ослобађању свог места нису учествовали Титељани Светозар Влајков, Миладин Миладинов, Живко Попов, Петар Прокин и Јаша Црнић. Оставили су своје кости на Солунском фронту и покопани су на српском војничком гробљу на Зејтинлику.

Завршетак Првог светског рата и потпуни слом Аустроугарске омогућили су Србима и другим народносним групама у Хабзбуршкој монархији услове за национално ослобођење. Захваљујући победама на балканском ратишту, које је предводила српска војска, Србији је омогућило остварење ујединитељских настојања српске владе. Тако је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи 25. новембра 1918. у Новом Саду акламацијом донела одлуку о отцепљењу од Угарске и непосредном присаједињењу Краљевини Србији. Сремци су дан раније у Руми одлучили да се непосредно уједине са својом ослободитељком – Србијом. Дуго чекан дан је дочекан, те је њиме задовољена правда да Тител и остала насеља Шајкашке, после више од пет векова припадну на задовољство свих њених грађана матичној држави.

После Првог светског рата Тител се спомен-плочом одужио погинулим суграђанима и онима „који се из борбе за народ и слободу живи вратише у домове своје“. Титељани и Шајкаши први су у Војводини (после Хоргоша) подигли споменик краљу Александру Првом Ујединитељу. Била је то одређена захвалност њиховом великом доприносу за ослобођење Србије, Војводине и Титела. И спомен-плоча и споменик краљу порушени су доласком мађарских фашиста 1941. године.  Спомен-плоча већ 78 година чека на повратак. На букет свежих ружа. О споменику краљу Ујединитељу нема ни говора.

Али, и доле је потребно ослушкивати расправе о историји.

Или можда треба узвикнути и поново се подсетити и у овој прилици стихова великог Растка Петровића:

Шта историја! Шта Каледонија!

Растко ме опомиње да ни данас на догађаје које сам укратко описао не треба гледати патетично, јер иза свега стоји људска суштина и разлози оних који су учествовали у тој историји, ма колико њихов поглед на њу био романтичарски. Јер историја расте упоредо са онима који је стварају.

Ово што сам педесет година после матуре написао јесте из историје, али се не осећам победником, већ поносним ђаком Гимназије у Крагујевцу. Хвала професору Бори Петронијевићу. Хвала свим професорима који су извели на пут „најбољу генерацију најбоље школе“.

(Рукопис, 22.3. 2019.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *