Перорез

ПЕРО ОД САБЉЕ ОШТРИЈЕ

Не знам да ли је славни Вук Караџић лично познавао баш овог Колака кога ја познајем преко четири деценије, али знам да је познавао неког Колака, „некаквог хајдука или кесеџију“, о коме је забележио вредну пословицу: „Тешко Колаку на злу конаку…“. А овај Колак, Драган Колак, сигурно није „кесеџија“, али јесте модеран „хајдук“ који се бори не против Турака, већ против порока, најнижих људских порива. Херцеговачког (љубињског) порекла, овај бунтовник по нарави и темпераменту, гејзир своје немирне крви прошетао је преко метохијског Кијева,па преко шумадијског Крагујевца и дојездио у питом и маран Тител, али ни ту се није смирио ни помирио с оним што га окружује.

Без длаке на језику, боље рећи с језиком дугачким и отровним као у шарке, он немилосрдно палаца, прети и, богами, уједа као истински сатиричар. У једном свом афоризму то и сам признаје. Пргав, али правдољубив, још деведесетих година прошлога века у новосадском „Дневнику“, у рубрици „Зоља“, огласио се одличним сатиричним прилозима који су у „народним масама“ имали снажан одјек, али на које су се бирократе мрштиле и покушавале да ставе рампу. Но, на срећу, остао је назаустављив. Усмеравајући рефлектор своје пажње према локалним приликама, и тада је оштро шибао све што не ваља, све што је наказност и изопаченост, али су његове „жаоке“ попримале и универзалну димензију, ванпросторно значење. Управо ту мисију, дубоко хуману, Колак наставља и данас! Јесте Колак са неколико књига постао и познати публициста, али сатира је, ипак, главно оружје његовог пера. Он њиме реже оштрије него сабља. Управо то доказује и његова (н)ова књига: „ПЕРОРЕЗ“.

(…)Зато су његови афоризми само привидно „неутрални“, а, у ствари, увек су врло актуелни и „врући“, чак усијани! Његово дежурно сатирично перо интересује све, апсолутно све: политичка гибања и превирања, социјална криза друштва, поданички менталитет сопственог народа, бестидна крађа националне имовине, „тајанствени“ нестанак страних „донација“, трагични одлив српских мозгова у свет, хиперпродукција лажних диплома, секс и све оно што га прати, однос полова (не Северног и Јужног), духовни отров којим нас засипа Запад, перфидна демагогија политичара, безизлазност из мрачног друштвеног тунела, судбина сатиричара, данашње Домановићеве (са)браће, кад се „усуде“ да превише „загризу“… А они то морају, јер никад не припадају кругу полтрона којима дланови добијају жуљеве од слепог, прагматичног аплаудирања вођи.

Тешко је определити се за најбоље Колакове афоризме, али следећи су, ипак, антологијски: 1. Штрајкачима једино полиција излази у сусрет. 2. Овде су диломе на цени, а има и купаца. 3. Вођа је видео себе као језгро атома. Окружио се полтронима. 4. Празна глава је данас пречица до пуног џепа. 5. Србин је црнац који је побелео од муке (најдуховитији). 6. Ослепећемо од претерано светле будућности. 7. Не види се крај лоповлуку, али ни то није наш крајњи домет. 8. Доушник је победио на такмичењу за први глас. 9. Све жене раде оне ствари из љубави. Или према новцу, или према ловцу… Па, ипак, ако треба да се определим за „најафоризам“, типујем на следећи: Рад Владе је под лупом. Тако се боље виде резултати.

И, на крају свега, поглед на Колакове афоризме из још једног угла! Његов „уобичајени“ хумор повремено се прелива у црни. Довољна су два доказа: 1. Не треба се плашити проласка кроз гробље. Онде нема живе душе! 2. Бунтовник је последњу поворку предводио на својој сахрани.

Тителски сатиричар успева да направи „мешану салату“ од „сенатора“ и „сератора“, да се поигра наоко сличним речима („збринут“ и „забринут“) и још много што-шта. Уосталом, он као и сви, сатиричари, јесте „дијагностичар“, али не и „терапеут“. Његово је само да нам укаже на тужну и понижавајућу улогу „фењераша“, али не и да нас изведе из мрачног тунела садашњице!

(Из рецензије за „Перорез“: Томислав Ђокић, у Параћину 30. 09. 2017.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *