Записи

СЕОБЕ (извод)

… Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сервијом називали, записали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије, и Европе – за вечност!

Када су Руси почели да силазе на Балкан, у ратовима, на картама аустријским пише, име  Sirk bare, од Алмаша до Чуруга. Пише и dominum Mitrovitz. И село Лаћарак. И regnum Sclavoniae. И dukat Sirmium.

А на росијским картама пише, са сузама: Сомбор, Мошорин, Чанад, Надлак, Печка, Глоговац, Павлиш, Сентомаш, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј, Суботица, Панчево, Земун, Чонград, Вуковар, Вршац, Сланкамен, Ковин! То пише на росијским картама, до XIX века! (…)

На руским географским картама, из 1860. године, почињу да нестају и имена места. Још се налазе Тител, [И]Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци, Надаљ!

Године су, међутим, ређале се и пролазиле. Живот се настављао а смрти су биле бесмислене. И други су национи изумирали и други су се национи селили. Свуд пролазе, зиме, пролећа, лета, јесени. (…)

Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема.

(Из: Милош Црњански, Сеобе.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *