Укосо

Споменици

Подигох споменик трајнији од бронзе, певао је Хорације, уверен да је својом поезијом подигао најтрајнији споменик, трајнији од оног који ће му касније излити у бронзи. Да бронза и није тако постојана показали су варвари када су снагу и дивљину доказивали рушећи бронзане и све друге споменике. Баш све ни они нису могли уништити.

И модерни варвари рушили су споменике. Темељно су их рушили и у Тителу. Припадници тителског огранка Хитлерове младежи (Хитлер југенд) порушили су и поломили споменике на тителском јеврејском гробљу. Остатке јеврејских надгробних споменика чувају још  само јоргован и коров. Можда је тако и најбоље. Неко ће се ваљда некада сетти да рашчисти коров, огради гробље и порушене споменике остави у трави. Порушене, да сведоче о безумљу и глупости.

Кад рушите споменике, сачувајте постоља. Увек се могу употребити. Ову „неочешљану мисао“ Станислава Јежи Леца у Тителу су знали и пре аутора, па су Катаривчев споменик од црног гранита са јеврејског гробља донели послератни Титељани на негдањи тителски Парадни плац и од њега начинили споменик погинулим у рату 1941-5. године.

Тител је после тог рата остао без Јевреја. Титељани су дорушили јеврејски молитвени храм (и њега је демолирала Хитлерова младеж), па су цигле уградили у Задружни дом . Кад је већ Тител остао без Јевреја, могао се храм поправити да бар он чува успомену на њих.

И мађарски окупатори 19141. рушили су споменике, али су употребили постоља. Они су постоље спомен-бисте краља Александра [Карађорђевића] пренели, такође, на негдањи Парадни трг коме су су дали име Трг ослобођења [комунистичке власти су наследиле име] и користили га за подизање Државне заставе на парадама. А параде су волели и одржавали често.

Постоље краљевог споменика и мађарске заставе, те Катаривчев споменик са јеврејског гробља одмах после рата однети су у Гардиновце да буду споменик погинулима 1941-5 године. Катаривчев споменик онде је постао спомен обележје на месту где је била веза Бачке и Срема током рата. 

Да се разумемо: погинулима треба подизати споменике. То је најмање што су они заслужили. Али, ничији споменици не могу се и не смеју се правити од порушених споменика. Још мање је дозвољено да се оно што су једни правили, преноси онима који то нису заслужили, Титељани Гардиновчанима.

Када је реч о споменицима ваља рећи да постоји и Закон о заштити споменика културе. У Тителу су евидентиране све спомен-плоче на зградама погинулих у рату, а по Закону о њима би морали да брину власници кућа. Тако је по закону, али у Тителуне воде рачуна ни о закону, нити о споменицима. Више нема спомен-плоче на кући Јове Барјактарова. Нема више ни бисте заменика команданта Јужне Бачке, Ђорђа Бешлина, у холу Средње школе. И спомен-плоча и биста у неком су куту под дебелим слојем прашине. Чекају да буду заборављене и, надајбоже, бачене у отпад. Очигледно је да Револуција једе своју децу и у Тителу. 

Када је реч о споменицимаваља рећи и ово. Објављен је Списак споменика НОБ у Војводини. У том списку нема имена аутора споменика преко пута цркве [православне]. Име му се незна. Било је, очигледно је, важно да се споменик подигне, а о томе да ли ће то бити и вредно уметничко дело, никога није интересовало. Најмање је за неког било занимљиво да негде ставиимена погинулих 1941-5. године. Споменик на Тиси, безимени наравно, рад Јована Солдатовића, такође је било важно само подигнути [и зарадити]. О уметничкој вредности и сврси ни помисли.

Још нико не размишља да се на православној цркви обнови спомен-плоча добровољцима погинулим у Првом светском рату, коју је окупатор, такође, уништио.

О тристогодишњици погибије бранилаца Титела и њиховог капетана, Стефана Продана Штете, 1995. покренута је иницијатива да им се подигне спомен-плоча. Покрајина је за ту намену дала 2.000 динара. Тај новац је потрошен, други – општина и месна заједница – нису дали ни динара и плоче нема. На тргу који је морао бити и лепши и интимнији требало је да стоје споменици Лази Костићу и Светозару Милетићу. Њих нема. Нема спомен-бисте у Тителу ни Михајлу Крестићу, нити спомен-плоче Михајлу Рашковићу, ни Стојану Трумићу, о годишњицама њиховог рођења. 

Дужност је живих да се сећају предака. Споменици са ликовима и именима су да их подсећају и опомињу.

У Тителу радије подижу водоскоке. А у њима нит’ воде ‘ладне, нити хитра скока. 

Нема ко да каже ХОП!

(Тител данас, бр. 06, год.2, 7. новембар 1997.)

П.С. Када сам 2003. прешао на рад у Народну библиотеку „Стојан Трумић“, одлуком грађевинског инспектора Библиотека је била измештена из Градске куће у „робну кућу“. Онамо је остала само Галерија слика. Одлазећи повремено у обилазак Галерије у Градску кућу у једној од напуштених просторија, у смећу сам затекао и спомен-плочу са именом Јове Барјактарова. Име је прецртано црвеним спрејом. Плочу су са родне куће, засигурно знам, скинули припадници тзв. Народног покрета Отпор 5. октобра 2000. године или касније. Плоча није пренета на сигурно место, већ је остала онде до, тобоже, раконструкције Градске куће. Рашчишћавање просторија обављао је ЈКП „Комуналац“ и плоча је, вероватно, завршила на депонији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *