Записи

СУСРЕТИ У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

(Допринос Титељана)

Поштоване даме и господо Титељани! Уважаемые гости, дорогие друзья добро пожаловать!

Намера овог мог обраћања јесте да подсетим и упознам присутне са уделом и значајем улоге Титела у српско-руским везама и преплитањима током историје и данас.

Односи Русије и Србије имају дугу традицију која датира још из 10. века, када су се два словенска народа нашла под окриљем хришћанства. Током историје односи ових двеју земаља су се мењали, а две „братске земље“ прелазиле су пут сарадње и културних прожимања, али и различитих облика удаљавања.

Везе између средњовековне Србије и Русије су, пре свега, биле верске и културолошке природе. Иако, за прилике свог доба, сразмерно доста удаљене, оне су одржавале контакте од својих најранијих дана. Желео бих да укажем на неке мени занимљиве личности из српског народа који су живели и радили у Русији.

У 15. веку један од најпознатијих Срба у Русији био је Пахомије Логофет, или Пахомије Србин, проповедник, јеромонах и писац житија, а бележи се и као писац прве редакције Руског хронографа, тј. историје света и места Русије у њој.

Са порастом моћи Русије, почевши од Петра Великог, а нарочито за време Катарине Велике, расте руски интерес за Балкан, самим тим и за Србију, па политичке, културне и духовне везе остављају свој печат.

Да поменем грофа Саву Владиславића Рагузинског, који је био српски политичар, саветник руског цара Петра Великогдипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор. На Савин наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донео руски учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима. Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду је откупио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русију. Ибрахим Ханибал, касније Абрахам, био је прадеда Александра Пушкина.

Србин из Руме, Атанасије Стојковић, писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, још један је од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори тог универзитета, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара…

Ономад се навелико писало и говорило о 180 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије. Да, 23. фебруара 1838. кнез Милош Обреновић примио је у Крагујевцу првог руског конзула у Србији, Герасима Вашченка, чиме је озваничено успостављање дипломатских односа.

Међутим, пре 314 година (1704.) из Титела је у Русију, на двор цара Петра Великог, као представник патријарха Арсенија III Чарнојевића, отишао Пантелија Божић, тителски капетан. Дакле, тачно је да су доласком Герасима Вашченка за првог руског конзула пре 180 година озваничени дипломатски односи Србије и Русије, али је тачно и то да је 1704. Пантелија Божић био први српски конзул на руском двору. То значи да дипломатски односи Срба и Руса у новијој историји трају читавих 314 година, а држава Србије и Русије 180 година!

После учешћа у Великом бечком рату Титељанин Пана Божић је постао један од најугледнијих српских официра у Аустрији. Уз војничке и ратне задатке обављао је и дипломатске активности. Аустријском цару Леополду Првом упутио је 1699. представку са захтевом да се Србима омогући посебна територија у Хабзбуршкој монархији. Како ништа није могао да уради, нити да поправи положај Срба у Монархији, отишао је на двор руског цара Петра Великог, као представник српског патријарха Арсенија Чарнојевића како би извидео могућности за исељавање оних Срба који су у Великој сеоби пристигли у Аустрију и чије су наде изневерене. У дипломатској мисији на путу за Русију, у Букурешту се састао са јерусалимским патријархом Доситејем и од њега примио благослов и грамату за наставак пута у Москву. У Москви га је примио државни секретар кнез Голицин где му је Божић предочио намере Срба из Аустрије, као и оних под Млецима и Турцима. Божић је остао у Русији као официр у руској војсци и у чину руског пуковника био је стални царски представник и известилац за српска питања у својству првог и опуномоћеног српског конзула. За своју мисију имао је пуномоћ и од Српског народно-црквеног сабора у Крушедолу и патријарха 1708. године. Као изасланик српског патријарха Арсенија Трећег на двору руског цара Петра Великог тиме је постао први српски дипломата у новијој историји. Задужио је Србе у Угарској, а највише Титељане, шаљући им књиге из Русије.

У својој војничкој и професионалној каријери у Русији забележио је учешће у Полтавској бици и на Пруту као пуковник српског пука. Умро је у Русији 1711., мада се јавља и податак да је умро 1718. године.

Син Пантелије Божића, Јован, са мајком и оцем се обрео у Русији. Онде је и он почео да гради значајну каријеру. До 1730. радио је у Руском министарству иностраних послова. На сопствену молбу отпуштен је из Министарства и ступио је 1732/3. у Српски хусарски пук као заповедник чете (ротмистер). Иван Божић је учествовао у руско-турском рату 1735-1739. године. Постао је члан комисије (1737) која је, по налогу царице Ане и уз дозволу царице Марије Терезије, да у Српски хусарски пук доведе не само знатан број војника из североисточне Угарске, него су и многи Срби искористили моменат и прешли у Русију.

У војничкој каријери Иван Божић узнапредовао је до капетана (1730/37), до пуковника (1742). Черниговски командант постао је 1748. године. Племићку титулу барона добио је 1737. и наследио неколико села. У години примања титуле барона помињу се и његова деца Пантелејмон, Степан, и Гаврил Ивановићи и Јелена Ивановна. Јован Божић се у руским изворима помиње као Иван Божић, као што се и његов отац у руским изворима бележио као Пантелејмон.

Средином 18. века појавио се међу Србима у Граници јак покрет за сеобу у Русију. О овим сеобама најлепше сведочанство оставио је Симеон Пишчевић у својим мемоарима. Касније су они послужили као инспирација Милошу Црњанском да напише роман Сеобе, једно од највренијих дела српске књижевности. Крај у који су се људи са ових простора иселили назван је Нова Србија и Славеносрбија, сада у Украјини, а новооснована насеља добијала су имена по местима из старога краја. Из нашег Мошорина у Русију се иселио Максим Зорић, који је повео своје Мошоринце 1752. у Русију и пред зиму довео у Кијев. Своје граничаре населио је на бивше козачко насеље Њекрасовку којој је дао име Мошорин. Постао је бригадир у Венгерском хусарском (коњичком) пуку, а касније и командант пука у Изјумској области, а напредовао је и до чина генерала у руској војсци. Максимов посинак Симеон Зорић такође се обрео у Славеносрбији. Наочити Србин за своје ратне и војничке заслуге унапређен је у потпуковника. Поставши миљеник Катарине Друге, стигао је до њеног ађутанта и добио генералски чин. Ушао је у двор и царичине одаје.

Милош Црњански у Сеобама пише:

… Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сервијом називали, записали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије, и Европе – за вечност! (…) На руским географским картама, из 1860. године, почињу да нестају и имена места. Још се налазе: Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци, Надаљ!“ (Ради гостију да кажем да су ово села из наше општине, осим Надаља).

Прошло је сто година од завршетка Великог рата. Многи Титељани и други Шајкаши служили су у Шестом царском пуку у Печују као аустроугарски војници. Оданде су слати на ратишта у Србији, Галицији и Италији да гину за интересе жуто-црне монархије. Шајкаши који су ратовали на Источном фронту против Руса бежали су у руске редове или су их Руси заробљавали. Касније су и једни и други ступали у добровољачки корпус и ратовали у Добруџи. Они су невољно учествовали на страни Аустроугарске и добровољно на страни Србије. По споразуму руске и српске владе упућивани су на Солунски фронт. Према подацима објављеним у књизи Дринска дивизија из 2009. у Добровољачком корусу је 30. маја 1917, пре него што ће избити Октобарска револуција и Русија изаћи из Првог светског рата, међу око 13.000 добровољаца било 9.50 % Руса, 85,82% Срба, а оних који данас пишу о сто година српског терора у Хрватској било је свега 3,43% и 1,25% Словенаца. Преведено у цифре то значи да је било 449 Хрвата и 162 Словенца, а 1.235 Руса, 11.156 Срба.

У историјским везама и прожимањима Русије и Србије Октобарска револуција из 1917. заузима посебно место. Али не само на политичком плану. Долазак руских емиграната у Краљевину СХС у времену од 1919. до 1921., њихова судбина и живот на овим просторима представљале су један од најпотреснијих момената, али и културно најзначајнију етапу у међусобним односима. Сусрет Срба и Руса означио је упознавање двеју сродних историја и култура, али и два суштински различита света.

Када је у Боку Которску 1921. пристао један од бродова препуних избеглица, углавном младих људи, груписали су их према местима у која су упућивани. Група од десет-дванаест особа предвиђена је да отпутује у Тител. Овде их је веома лепо дочекао оновремени тителски свештеник Георгије Ђорђе Парабућски и помогао им је да се снађу. Касније је свештеник са њима основао певачко друштво које је за кратко време постало познато и по местима у околини Титела. Певали су на литургијама и о црквеним славама и празницима.

У тителској групи избеглица били су Антонина и Павел Руденко. Павел је у Русији био чиновник, а у Тителу је почео да ради на дрвари и да диригује у тителском црквеном хору. Како је брзо научио српски језик запослио се у канцеларији електричне централе. Супруга Антонина у Русији је била учитељица, а овде је купила машину за шивење и све године до одласка из Титела правила је штафире за тителске девојке. Породица Руденко је у Тителу добила ћерку Ксенију и сина Владимира. Владимир је основну школу завршио у Тителу, кадетски руски корпус у Белој Цркви, руску гимназију у Новом Саду, где је са сестром Ксенијом (1923) био члан хора Саборне цркве. Владимир је 14 година провео у Тителу. За време Другог светског рата провели су три године у америчком избегличком логору у Немачкој, а одатле отишли у Бостон (САД). Владимир је у Бостону постао важан диригент у хору Бостонског симфонијског оркестра.

Родитељи Јелисавете Павчинске дошли су у Тител када јој је било шест година. И они су пред Други светски рат напустили Тител и обрели се у Америци.

У општинској администрацији радио је Борис Сесицки, који се овде оженио Мађарицом Маријом и добили су ћерку Наташу. И трећи Рус, чиновник Николај Шевченко, радио је у општини. Био је ожењен Српкињом Катицом. Николај Чесноков је у Русији био генерал, а у Тителу је много година радио у Водној задрузи. Николај Павловски био је продавац мушког и женског рубља у Тителу, а у биоскопу је радио као касир. Руси Конкињин и Лазавој правили су у Тителу путер и продавали га на пијаци. Међу избеглицама у Тителу су се нашли дечак Кучерјавцев и сестра му Лиза доселивши се овамо из Панчева. На руском крсту у тителском гробљу пише да је 1946, преживевши рат и окупацију, сахрањен у 78-ој години Јавсеј Л. Шупљак. Тителски Руси су оставили дубоки траг у култури, духовном животу, економији, физичкој култури и спорту Титела и околине.

Друкчија судбина за Тител је везала Бориса Кољчицког. Он је после Октобарске револуције дошао у Београд и постао грађевнски инжињер. Послом је долазио у Тител, где је упознао Вечеи Рожику са којом се жени и постаје тителски зет. Био је надалеко познат као метеоролог аматер. У Тителу је често боравио и проводио дане одмора, јер га је наша равница подсећала на родну Русију.

Титељанин Мика Балоковић имао је друкчије искуство са Октобарском револуцијом. У њој је учествовао, па се после вратио у очево родно место и поново отишао у Совјеткси Савез. По повратку у СССР Мика је страдао у Стаљиновим „чисткама“. Син Милан му се родио у Ташкенту, а страдао је у шпанском грађанском рату.

Титељани, интернирани по нацистичким логорима, слати су не својом вољом на Источни фронт против Руса. Момчило Кркљуш из Шајкаша вратио се у домовину у редовима Црвене армије. Борци Црвене армије прошли су кроз Тител октобра 1944. преко импровизованог моста на реци Тиси, јер су стари мост Немци при повлачењу срушили.У нашим документима се помињу 23. совјетска и 73. стаљинградска дивизија у Тителу на „путу за Берљин“. На православном гробљу у селу Лок налази се споменик црвеноармејцу Николају Михаиловичу. Када су мађарски фашисти у јануару 1942. извршили погром у нашем крају и мучки убили, између осталих, и тителског пароха Георгија Ђорђа Парабућског, који је дочекао Русе 1921, обреде сахране у Тителу је обављао лочки свештеник, Рус пореклом, и звали су га Ђађа (дядя).

Тоша Бујандрић је одведен на Источни фронт и онде је оставио кости у логору у СССР-у. Јован Барјактаров главни организатор покрета отпора у Тителу као робијаш отеран је на Источни фронт. Пребегао је на совјетску страну и онамо је и умро.

И данас у српском друштву постоји велики број русофила, оних који се окрећу Достојевском, Солжењицину и све стабилнијој међународној руској политици. Свакако да постоје и они други који у русофилству виде само историјску илузију која се пренела до данашњих дана.

Руски јесте нашим школарцима страни језик, али им није стран. Ујка Вања, Ана Карењина, те моралне дилеме и психолошка стања Раскољникова су део обавезне школске лектире.

Јасна идеја о дуговечној упућености Срба и Руса, једних на друге, није резултат само историјског и духовног прожимања двају народа, већ и великих друштвено-политичких утицаја које и данас вршимо једни на друге.

Хвала! И, на многаја љета.

 

У Тителу, 28. октобра 2018.
(Реч на вечери одржаној у НБ „Стојан Трумић“ посвећеној односима Срба и Руса)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *