Реч и мисао

ТИТЕЛСКИ БИОГРАФСКИ РЕЧНИК (ДОПУНА)

МИЛЕТИЋ, Ђорђе (1837-1909), учитељ, адвокат

Ђорђе (буг.: Георги Симеонов Милетич) је рођен у Мошорину. Рођени је брат Светозара Милетића и отац једног од највиђенијих бугарских научника и интелектуалаца Љубомира Милетића (1863-1937). Основну школу Ђорђе је завршио у Тителу, а после се школовао у немачкој гимназији у Сремској Митровици. Да би избегао војну службу напушта Аустроугарску. Наводно је био српски политички емигрант, те је као карађорђевићевац напустио и Кнежевину Србију. После је једно време боравио у Босни, а одатле је отишао у Африку где ради на прокопавању Суецког канала. Касније се Ђорђе преселио у Цариград и по препоруци владике Авксентија Велешког почиње 1859. да ради као учитељ у Цариграду. Касније га владика убеђује да учитењује у Велесу, где у наставу уводи бугарске уџбенике. Следеће, 1860. се жени Велешанком Јевтимијом Наумовом хаџи Попдаовом. После годину дана напушта Велес и заједно са супругом учитељује у разним крајевима Македоније. Од 1861. до 1864. ради у Штипу, где му се 1863. родио син Љубомир. Одатле одлази за главног учитеља у Видин. После сукоба са видинским владиком Пајсијем враћа се у Македонију. Струмички владика Јеротеј је оклеветао Ђорђа код солунског валије Мехмед Акиф-паше Арнавуда и бива ухапшен 1869, а на захтев угледних велешана бива пуштен следеће године уз забрану рада у школама. Радио је на изградњи железничке пруге Солун-Скопље до 1873. године. Касније одлази у Софију и ради на прузи Софија-Ћустендил до почетка Српско-турског рата 1876. године у ком учествује. По избијању Руско-турског рата 1877-1878. пријављује се у руску војску и до краја рата служи у црвеном крсту. После ослобођења Бугарске настањује се у Софији где проводи остатак живота радећи као адвокат. Умро је у Софији 1909. године. Иначе, борио се за црквену и националну независност и за јачање бугарске националне самосвести код македонских Бугара. Заступао је идеју „бугарштине“ и критиковао је „српску пропаганду“ у тој области. За Ђорђа Бугари веле да је „бугарски национални делатник из Војводине“.

Извор: Википедија (бугарска редакција)

МИЛЕТИЋ, Љубомир (1863-1937), лингвиста, историчар,етнограф, академик

Рођен је у Штипу 1863. године, где му је отац Ђорђе службовао као учитељ, а синовац је Светозара Милетића. Љубомир је студирао филолошке науке у Загребу и Прагу. Бугари су га сматрали за свог великог стручњака, слависту, и био је један од оснивача Универзитета у Софији, који носи име Климента Охридског. Био је члан и председник Бугарске академије наука. Постао је и члан ЈАЗУ у Загребу. Занимљиво је да се, док је студирао у Прагу, за њега каже у списку студената да је „из Македоније, из Штипа, бугарске националности“. Пред балканске ратове учествовао је на бројним политичким зборовима у Бугарској и заједно са македонском политичком емиграцијом тражили су од Бугарске да их ослободи. Васпитавао је и младог престолонаследника Бориса Трећег, будућег бугарског цара. За време Првог светског рата по налогу бугарске владе држао је предавања по Немачкој у корист бугарских интереса на Балкану. Објавио је 1927. у Софији брошуру, пишући с великим пооштовањем о бугарским комитама, којом се замерио Србима. Поседовао је и део архиве свога стрица Светозара и злоупотребљавао ју је у гласилу ВМРО (Внатрешно Македонска Револуционарна организација). Написао је есеј о књижевности и језику Бугара у српском Банату. Умро је 1937. и сахрањен уз велике почасти „због великих заслуга за бугарски народ“.

Извор: Wikipedia

ТАПАВИЦА, Тихомир (1931), наставник музике, хоровођамузички писац; градитељ, рестауратор и колекционар жичаних музичких инструмената

Родио се у Чуругу, отац Миливој, сарач. Основну школу завршио је у Чуругу, нижу мушку гимназију у Новом Саду, а учитељску у Сремским Карловцима и Мостару 1950. Оснивао је тамбурашке оркестреи хорове. Почео је у Мостару, потом је био учитељ у Брвнику и Баткуши (код Шамца). У Шајкашу је учитељевао и онде основао тамбурашки оркестар. У Мошорину је у старијим разредима основне школе предавао музичко васпитање и водио хор. У Сарајеву је завршио студије музике. Радио је на Палама, у Храсници и Фочи и онде је оснивао оркестре и хорове. Вратио се у Војводину (Сремска Каменица, Петроварадин, Нови Сад). Са својим хоровима и оркестрима наступао је на многим манифестацијама, свечаним скуповима и такмичењима. У Новом Саду је уређивао и издавао музички часопис за децу „Цврчак“ и сакупио вредну колекцију жичаних музичких инструмената.

ШЕЋЕРОВ,Мата (1919-2004), наставник историје

Родио се у Крстуру (Банат). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Суботици, а учитељску школу у Вршцу. У лето 1941. укључио се у Народноослободилачки покрет и деловао је у Новом Кнежевцу и Крстуру. У јесен 1941. илегално је прешао у централну Србију и као „избеглица из Македоније“ учитељевао у Великом Црнућу, Божевцу, Аљудову и Топоници. Наставио је да ради за НОП због чега је хапшен и накратко провео у логору на Бањици. Учествовао је у борбама за ослобођење земље у саставу 19. српске бригаде. И после рата бавио се политичким радом, али је и скључен из Партије. Од 1948. радио је као наставник и директор у школама Баната и Бачке, између осталих у Тителу и Ковиљу. Објавио је четири књиге из савремене историје и школске праксе, а сарађивао је у стручним часописима и дневним листовима. Написао је хронологију „Југоисточна Шајкашка у Народноослободилачком рату“ која је остала у рукопису, али је у Тителу 1969. умножена на шапирографу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *