Записи

ТИТЕЛСКИ ГРАШАК НА КАШИЧИЦУ

(Фабрика конзерви и хладњача у Тителу после скоро годину дана принудне управе)

Надалеко чувеног тителског грашка, паприке у уљу или киселих краставаца било је некада и за извоз, а сада „на кашичицу“. Фабрика конзерви и хладњача, која је пре 23 године изграђена у Тителу да заокружи целину у овртарској производњи, од сировине до завршног производа, данас је у незавидним приликама.

Од априла прошле горине фабрика има принудну управу, а 115 радника производи свега 2000 тона готове робе. Пројектоване техничке капацитете од 25.000 тона никада нису ни остварили, а рекордних 13.000 произведено је крајем осамдесетих година прошлога столећа.

О приликама у Фабрици за „Војводину“ говоре директор Живко Милићев, који је искуство стицао у ПКБ_у, и Верица Тркуља, руководилац до доласка новог директора.

„Рећи да је било врло лоше, а сада је боље, не одговара истини, каже Милићев. Наша фабрика делила је судбину српске привреде. Производња хране чувала је социјални мир, те тако исцрпљивана, нашла се у лошем стањау. Ако се зна да је годишњи обрт капитала један или испод један, са каматама од 7 до 12 проценатана месечном нивоу, то ова производња не може да поднесе.Преживљавамо на најразличитије начине“.

„Фабрика је сачувала свој производни потенцијал, али су машине и технологија застарели.Све што се зарадипоједе ремонт. Доста се крпи, али још није за старо гвожђе. Сопственим средствима не може се ништа учинити, већ је потребно улагање са стране“, каже Верица Тркуља, сарадница новог директора.

„До сада су постојала само обећања, а нико ништа није предузимао. Разлог што сам ја овамо дошао били су уговори о улагањима потписани са републичком Владом. Обавезе нису испунили, а ја сам ту“, вајка се директор.

Сировине за производњу откупљивали су од приватника, а од друштвених предузећа прошле године набављали су само паприку и парадајз. У прошлој години радили су топлупрераду киселог програма, док слатки програм нису имали, јер је било проблема са набавком шећера. У хладњачи су замрзавли само грашак и боранију. Робу су продавали на домаћем тржишту, извозили у Русију, посредно поново у Немачку, а нешто грашка продато је Мађарима. На тителске производе, као и раније, нико се није пожалио. Квалитетно се ради пошто се производе мале количине и води се рачуна о сваком зрну.

„У 2001. планирамо да произведемо 6.000 тона робе, што је негде 50 одсто од некада највеће производње. То је остварљиво, јер је сировинска база у Тителу и околини, па ако се организујемо и фабрику утегнемо, добро одрадимо и то све продамо, ето вајде. Може све, само је потребна и помоћ из фонда за развој или одговарајући кредити, чију камату може да поднесе ова производња“ – био је искрен директор.

_______________________________________________

Сарадња је коректна?

Пошто је директор Живко Милићев, заправо, принудни управник и нови човек у новој средини, може то бити и предност и мана. Он каже:

„Врло сам задовољан пријемом у колективу и у средини. Иако сам се плашио промене средине, пријатно сам иненађен. Сарадња са локалном самоуправом је коректна. Где год је било начина да се помогне излазило се у сусрет. И кад те лепо приме, много значи“.

На недавно одржаном састанку у  СО Тител, којем су присуствовали представнци локалних власти, опозиције и покрајинских органа са привредницима из Титела није било(!) представника Фабрике. А за састанак нису ни знали.

_______________________________________________

(Војводина, Нови Сад, 9. фебруар 2001, стр.4)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *