Записи

ТРГОВИНА У ТИТЕЛУ ТОКОМ ВРЕМЕНА (2. наставак)

Прилике у Шајкашком батаљону, као новој војно-територијалној јединици, могу се посматрати са становишта кућних задруга. Оне су представљале основну ћелију друштва. Основно занимање је било ратник, војник који обрађује земљу. Међутим, граничару су као земљораднику-војнику биле потребне и непољопривредне делатности, нарочито занатство, а уз њега иде и трговина. Према Основном граничарском закону из 1807. занатлије и трговци су могли, ако су живели изван граничарских задруга, имати до три јутра земље. Нарочито су били заинтересовани за пашњаке на којима су напасали стоку која им је служила за трговину. И поред оскудних података попис становништва из 1869. даје нам слику у погледу занимања. Те године пописано је у Шајкашком батаљону 34.358 житеља од којих су 9592 имали неко професионално занимање. Међу њима забележено је 17 радника у трговини.

Занати у оно време се могу поделити на две групе. На оне који се баве обрадом коже и влакана, а другу групу чинили су фини, тзв „немачки“, занати везани за обраду гвожђа, дрвета, стакла, земље и боје. Сам назив „немачки“ говори да су се њима претежно бавили припадници немачке националне заједнице. Неки су занати били добро развијени, а неки су имали једва једног или двојицу мајстора.

Трговина у Шајкашком батаљону је била осредње развијена. Трговало се оном робом коју су сами производили и продавали на тржиштима Титела, Жабља, Чуруга, затим Новог Сада и других градова у Угарској. Житарице, стоку, вуну, мед, восак и пиће откупљивали су домаћи и страни, тзв. „лутајући“, трговци. Тител је постао утоварна станица за бродове који превозе жито у Хрватску и северну Угарску. До 1825. Тител је имао два годишња вашара и недељни пијачни дан за трговину „на мало“. Жабаљ је имао три годишња вашара. Сва насеља у Батаљону су имала дућане и трговине са колонијалном и мануфактурном робом, гвожђаријом и покућством. Према једном извору Шајкашки батаљон је половином 19. века имао једног трговца текућом и резаном робом, три шпецеријском и мешовитом робом, шест житарских трговаца, једног трговца сољу, четири трговца дрветом, једног трговца кудељом, ланом и пређом и 39 дућанџија. Трговци су робу најчешће набављали у Новом Саду, али било је и оних који су посећивали вашаре у Пешти, Бечу или Брну и оданде снабдевали своје дућане.

Крчме, свратишта, пиваре и меснице су, углавном, биле у власништву трговачког капитала. За све време постојања Батаљона највише приватних крчми било је у Тителу. Најзначајнији закупац крчми био је, свакако, крчмар, месар и трговац Андреас Мор.

Први проверљиви подаци о трговцима у Тителу су из времена Првог српског устанка, када је тителски трговац Пантелија Георгијевић 1807. продао жито земунском трговцу Димитрију Марковићу, који је, опет, жито препродао Младену Миловановићу из Кнежевине Србије. Титељан Гаја Брадваров извезао је 1813. жито и брашно у Београд и Шабац. Оних година Тител је имао десетак житарских трговаца за које се зна. У оно време су трговци били већином Срби, али се по именима може говорити и о трговцима других националности. Помињу се трговац Јохан Вернер, те Карл Абел. Трговином дрветом у Тителу се бавио Сигмунд Фајгл. Почетак 19. века је, дакле, време када почиње бележење трговине у Тителу.

У Ковиљу највише података има о трговцима из породице Георгијевић. У Каћу су познати били трговци из куће Милетића, предака Светозара Милетића. Трговаца Георгијевића било је и у Тителу и Мошорину. Најмање података има о трговцима у Локу и Гардиновцима. Трговце у Тителу давале су породице Георгијевић и Крестић. Сестра тителског трговца Георгија Георгијевића била је мати потоњих трговаца из Титела Живка и Михајла Крестића.

Михајло Крестић је био важна тителска личност. Био је члан Главног одбора Народног покрета и заступник на Мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима. Био је у делегацији која је у то време посетила Пешту. Он је у Тителу 1868. основао прву земљорадничку задругу у Срба уопште – Тителску земљоделску задругу са деловањем на подручју целе Шајкашке. Михајло Крестић се школује у Острогону, а могао је и у Пешти. Одлази у Беч и завршава Политехнику, а вратио се у Тител да буде трговац.  Одговор зашто у Острогону, а не у Пешти, сасвим сигурно лежи у чињеници да је школа у Острогону била врхунска. Ујак Георгије Георгијевић је желео да има исто тако врхунског стручњака за трговину. Ове две трговачке породице не само што су биле  родбински повезане, него су, сасвим сигурно, биле и веома одане једна другој, те се због тога Михајло и вратио у Тител за трговца. Тителска читаоница отворена је 1861, а од 1871. на челу јој је био поменути трговац Михајло Крестић. Када се у Тителу окивало јеванђеље као дародавци су потписани Михајло и Живко Крестић.

 О двојици Георгијевића, тителских трговаца и раних чланова Матице српске зна се мало. Георгије Георгијевић рођен је највероватније у другој половини 18. века, можда не у Тителу. Зна се да је у Тителу 1812. прихватио своју сестру Јулијану са синовима и ћеркама, када је остала удовица. Нећаку Живку Крестићу је помагао да отвори трговину, а Михајла Крестића је упућивао на школе. Георгије је умро 1831, или претходне, 1830. године. Његову трговину наставио је син Тимотије. Овај је био веома наклоњен књизи.  Постоји податак да је Тимотије Георгијевић за награду најбољим ђацима тителске Главне немачке школе поклонио књиге на српском језику.

  Тителски трговци су помагали српски културни, просветни и духовни живот. Већ прве године по оснивању, 1827, Матица српска има прве чланове из Титела. Били су то трговци  Георгије и Тимотије Георгијевић и Живко Крестић, а нешто касније, 1831, и Марко Јанковић. У каснијим годинама чланарину Матици прилагали су трговци Ђура Ненадовић и Стеван Чавић (1880), те Тима Крестић (1881). У Застави (бр. 141, од 12/24. септембра 1880) може се сазнати да је у чланство Матице, поред трговца Тиме Крестића, приступио и трговац Андрија Зорић.

Оно што је сасвим извесно је да су први трговци Титељани постали чланови Матице најкасније у првој половини 1828. године. Како су тројица Титељана онако рано постала чланови Матице нема писаних трагова, па се не зна тачно време када су уложили новац у најстарије српско просветно, културно и научно друштво. Само постоји једно недатирано писмо Живка Крестића које је упутио „г-дару Николају Стојановичу у Пешти“. Никола Стојановић, коме  је Живко Крестић упутио писмо, забележен је као члан Матице српске 1828, уз поменуту тројицу Титељана. Писмо сведочи о још нечем. Крестићев пријатељ је био Петар Рајић, један од оснивача Матице српске и да је, без сумње, утицао на учлањење првих Титељана у Матицу.

  Петар Станисављевић Рајић је рођен 1780. у Ковачици и после ратова Аустрије и Турске остао је без оца. Мати му се преселила на рад у манастир Ковиљ. Онде га је посинио песник, теолог и историчар Јован Рајић, чије је презиме Петар и усвојио. Пошто је Петар изучио трговину Рајић  му је тестаментом оставио 4.000 форинти. Тим новцем Петар Рајић је отворио трговину у Пешти. О стогодишњици рођења и 25. годишњици смрти Јована Рајића, Петар Рајић је учествовао у оснивању Матице српске.

Живко Крестић је мање позната личност. После очеве смрти са мајком, братом и сестрама вратио се из Ирига у Тител. Живко Крестић не иде на велике школе, а не зна се где је и када  изучио трговину. Уз помоћ ујака Георгија Георгијевића и вероватно нешто новаца донетим из Ирига отвара дућан у Тителу. У времену када је учио трговину јамачно је упознао Петра Рајића. Њих двојица су по свој прилици били вршњаци и остали доживотни пријатељи. И животни путеви су им се укрштали и завршили у приближно исто време, Живко Крестић је умро 1851, а Петар Рајић четири године касније. Има још једно писмо које сведочи о пријатељству ове двојице трговаца и чланова Матице српске.

Живко Крестић је свакако могао знати за Матицу у самој години њеног оснивања. Као трговци, он и његов брат од ујака Тимотије Георгијевић посећивали су пролећне и јесење пештанске вашаре. На јесењем вашару 1826. један од њих двојице се могао договорити са Петром Рајићем о прикупљању претплате на Летопис.

Већ крајем 18. века тителски трговци су куповали и читали календаре, новине и књиге. Од 1813. на Давидовићеве бечке  Новине српске и његов Забавник били су пренумеранти тителски поп и Тимотеј Георгијевић,  а претплаћивали су се и на Вукову Даницу и његове књиге, те књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића и других. Претплате су сакупљали Живко Крестић и Тимотије Георгијевић. Ови Титељани, „почтенародни трговци“ (што би требало да значи „трговци од народа поштовани“) били су исто што и трговци у Пешти и другде. Или, још боље речено, трговци из Пеште, Сентандреје и остали нису били ништа бољи од тителских трговаца. Титељани који су пре 190 година приступили Матици и тиме  јој омогућили дуговечан пут и трајање уписали су своје име и име Титела златним словима у културну и духовну историју Срба.

(следи 3. наставак)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *