Записи

ТРГОВИНА У ТИТЕЛУ ТОКОМ ВРЕМЕНА (4. наставак)

Нови услови у привредном и друштвено-политичком животу Шајкашке настају после завршетка Првог светског рата и присаједињењем Срема, Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији 25. новембра 1919. године. Дотрајалост економске и политичке структуре целог војвођанског региона у Шајкашкој се манифестовао на изразит начин. У овом послератном времену одигравала су се друштвена и политичка превирања. Шајкашка већ није била целовита административно-територијална јединица. Подељена је на тителски и жабаљски срез. Жабаљски срез је обухватао општине Госпођинце, Ђурђево, Жабаљ, Надаљ и Чуруг, а тителском срезу су припале општине Будисава, Вилово, Гардиновци, Горњи и Доњи Ковиљ, Каћ, Лок, Мошорин, Тител и Шајкаш Свети Иван. Није без значаја подсетити и на национални састав у Шајкашкој. У време Шајкашког батаљона становништво Шајкашке чинили су скоро искључиво Срби. Крајем 19. века започиње колонизација, пре свега, Мађара и Немаца. Према попису из 1921. Срби су чинили око 70 процената, Мађара је било близу 15, а Немаца око 12 и Русина  нешто мало преко 3 одсто укупног броја становништва. Остатак су чинили Руси, Словенци, Чехо-Словаци и други.

Шајкашка је и даље пољопривредна област, са скоро безначајном индустријском производњом, а сељаштво је чинило већину њеног становништва.

Занатство се у Тителу између два рата и даље развијало, а упоредо са њим и трговина. Занатство је преживело све недаће које су пратиле укупан привредни живот, па ни привредна криза почетком 30-их година није успела да га разори. Захваљујући томе што су Шајкаши имали, макар и ограничене површине земље и тако опстајали. То се у једном извештају Одељења за трговину, занатство и индустрију Банске управе Дунавске бановине из 1932. овако објашњава:

… Занатство преживљује најтеже дане специјално на подручју Београдске занатске коморе, као и на подручју Банатске трговачко-индустријске и занатске коморе. На подручју Новосадске коморе криза није узела тако тешке размере благодарећи искључиво економском положају наших занатлија на подручју ове коморе. Претежни део занатлија са ове коморе истовремено су и земљорадници, или бар имају извесне минимуме земље, који им омогућују исхрану. (…) у многоим селима занатски рад , до сада редовних занатлија, постао је споредним занимањем и повременим радом. Тако нарочито у Тителском и Жабаљском срезу, где је занатлија поступно, што се криза више заоштравала, напуштао свој занат и огранилио се на земљораднички рад…  

Према расположивим подацима из литературе тителски срез је 1930. имао 412 занатлија. У Тителу 117, у Горњем и Доњем Ковиљу 54, Локу 25, Вилову 19, Гардиновцима 26, Шајкаш Светом Ивану 65, Будисави 66 и Мошорину 40. Каћ се у овим подацима не спомиње. Истовремено жабаљски срез је имао 296 занатлија. Десетак година доцније, 1939, у Шајкашкој је регистровано 886 занатлија (тителски срез 537, жабаљски срез 349). Они су у својим радњама запошљавали 140 радника у тителском и 97 у жабаљском срезу.

Према регистру радњи Удружења занатлија у Тителу од 1906. до 1941. године за цео тителски срез, само у Тителу је било регистровано 210 радњи.

Да су занатлије били и трговци показује случај Бранка Секулића који је 1925. отворио браварску, грађевинску, машинско-механичарску и електроинсталатерску радњу и 1937. проширио делатност на продају шиваћих машина, бицикала, електроинталатерског прибора и материјала.

Обнављање трговине после Првог рата наилазило је на многе препреке, стање је било несређено, а трговина између појединих делова државе није била слободна. Доцније, када се стање средило,  унутрашње тржиште је прорадило. Већ поменута криза најтеже је погодила трговину, тврди се у извештајима Српског трговачког удружења. После кризе, 1937, правни појам трговца у Трговачком закону за целу Југославију прошерен је и обухватио је више делатности: Трговац је лице које се „у виду привредног занимања у своје име“ бави „прибављањем и отуђивањем покретних ствари“, вредносних папира, примањем осигурања, банкарским, мењачким и берзанским пословима, превозом и другим сродним пословима.

 У Шајкашкој су постојала три новчана завода: Прва тителска штедионица, Прва жабаљска штедионица и Српска штедионица Ђурђево. У најстаријој, Првој тителској штедионици, основаној 1894, акционари су били, углавном богати поседници и трговци из Титела, Мошорина и Новог Сада. Основни капитал тителске банке је био 5 милиона динара према 250.000 динара капитала жабаљске штедионице.

У Првој тителској штедионици 1936. се запослио Ђорђе Бешлин. Он је у Новом Саду завршио Трговачку академију и онде је дошао у додир са комунистичким идејама, које је касније ширио у Тителу. Морао је бити и члан новосадске трговачке омладине. У Тителу је деловао у омладинској организацији ОМПОК у којој му је сарадник био и трговачки помоћник Васа Дедин. Ученик Трговачке академије у Новом Саду био је још један Титељанин, Сава Вла, један од најактивнијих скојеваца у Новом Саду. Андрија Лукач, такође тителски револуционар, завршио је државну Трговачку академију 1937. у Београду. Бешлин и Лукач завршили су животни пут у  новосадској злогласној „Армији“, а Вла у немачком логору и нису стигли да се искажу као трговци.

(следи 5. наставак)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *